Читај ми!

Одлазак Џимија Станића: Живот у ритму свинга и непролазног хумора

У 98. години живота преминуо је Стјепан Џими Станић, легендарни музичар, певач, контрабасиста и забављач чија је каријера трајала више од седам деценија. Остаће упамћен као један од најдуговечнијих и најоригиналнијих извођача на југословенској и хрватској сцени.

Одлазак Џимија Станића: Живот у ритму свинга и непролазног хумора Одлазак Џимија Станића: Живот у ритму свинга и непролазног хумора

Отишао је тихо, готово нестварно за човека који је цео свој век провео под светлима позорнице, окружен музиком и аплаузима. Стјепан Џими Станић, осподин са гитаром, чији је топли баритон био звучна кулиса одрастања генерација, преминуо је оставивши иза себе неизбрисив траг.

Његова каријера, која је почела на прагу педесетих година прошлог века, није била само низ песама, већ хроника једног времена, испричана са неодољивим шармом, духовитошћу и мајсторством које се ретко среће. Био је више од певача – синоним за евергрин и човек који је доказао да године не значе ништа када је дух млад.

Случајни каубој и пионир џеза

Рођен у Загребу 20. јануара 1929. године, у породици где је музика била део свакодневице, Станић је рано показао изузетан таленат. Почео је као гитариста и контрабасиста са израженом склоношћу ка џезу, музици која ће остати његова прва и највећа љубав.

Ипак, песма која га је лансирала и донела популарности настала је готово случајно. Као члан Вокалног ансамбла Никице Калођере, добио је задатак да отпева нумеру Cowboy Jimmy. Занимљиво је да надимак није добио по песми, већ обрнуто. Калођера се нашалио: „Џими, имамо за тебе песму по мери", и тако је рођен хит који је деценијама емитован на радио-таласима широм Југославије.

Његова музичка радозналост и вештина одвеле су га далеко изван оквира шлагера. Мало је познато да је Станић један од првих, ако не и први музичар који је на овим просторима уживо изводио рокенрол. Његови наступи у загребачком Варијетеу и Риц бару 1956. године, као и документовани концерт на Коларчевом универзитету у Београду 7. фебруара 1957. године, сматрају се првим манифестацијама нове глобалне музичке сензације у тадашњој држави.

Посебан драгуљ у његовој биографији је анегдота из 1956. године, када је легендарни трубач Дизи Гилеспи гостовао у Загребу. У последњем тренутку, Станић је ускочио да на контрабасу замени Гилеспијевог басисту који није стигао на време, иако су у публици седели врхунски домаћи контрабасисти.

Баритон за сва времена

Иако је био врстан инструменталиста, његов угодан и топао баритон постао је његов главни инструмент. Домаћи барови и западноевропски ноћни клубови постали су његов животни простор, а репертоар му се кретао од захтевних евергрина попут Пролази све и Замагљен прозор, до духовитих песама које су откривале његову склоност ка хумору.

Нумере као што су Био сам коњушар цара, Моја кобила Сузи и Димњачар постале су заштитни знак његових наступа, претварајући концерте у кабаретске представе испуњене смехом и интеракцијом са публиком. Није се либио да обради ни светске хитове, па су се на његовом репертоару нашле песме попут Delilah и Bonnie and Clyde.

Током година, све чешће у друштву супруге Барбаре, кроз извођење старих шлагера из тридесетих и четрдесетих, као и песама чешког порекла, непогрешиво је враћао публику у носталгичну атмосферу прошлих времена. Његова каријера крунисана је 2013. године наградом Порин за животно дело, признањем које су му одали колеге музичари, потврђујући његов изузетан допринос музичкој сцени.

Чак и у дубокој старости, Станић није губио енергију. До последњих година био је активан, наступајући са својим бендом и пунећи дворане. Возио је аутомобил, уживао у чаши вина и, како је сам говорио, у десетак цигарета дневно. Живео је по својим правилима, као „човек-птица који воли слободу", задржавши оптимизам и ведрину до самог краја.

недеља, 30. август 2026.
29° C