Читај ми!

Професор Борис Шакић – неуроимунолог, светски путник и фотограф

Када неко пропутује више од 70 земаља и све континенте, наравно да има приче за памћење. Баш такав је проф. др Борис Шакић, који већ годинама живи и ради у Канади, где предаје неуроимунологију на универзитету. О овој грани медицине, али и утисцима са пута око света, испричао је за РТС приликом свог кратког боравка у Београду.

Професор Борис Шакић, неуроимунолог, предавач на Универзитету Мекмастер у Хамилтону у Канади, је велики светски путник. У Београд је дошао са путовања које је трајало 50 дана.

„Био сам у 11 земаља током 50 дана путовања. Пут је почео у Абу Дабију, завршио се у Малдивима и у Дохи, у Катару. Прошао сам целу Индокину, што значи Тајланд, Малезију, Индонезију, Камбоџу, Филипине, и онда се вратио назад истим путем преко Катара за Београд“, наводи професор Шакић.

Иначе, до сада је посетио 77 земаља, а на њега је Тибет као регион Кине оставио најдубљи утисак.

„Зато што је то један део света који је јако високо у планинама и који има посебну културу, која полако нестаје. Тако да сам пре тог пута читао исто неке књиге о њиховом животу и како су ти људи живели. И онда сам се уверио у то кад сам ишао по тим манастирима од којих један звао се Ганден, који се налази јако високо, око 4.000 метара надморске висине, и који има предивне манастире којима су кровови скроз од злата. Када сам дошао у тај манастир био сам импресиониран њиховим начином живота, како ти монаси живе, како сахрањују људе, што се зове код њих небеска сахрана.

А што се тиче од континената који сам посетио, који је најинтересантнији, то је нормално Антарктик. Био сам прошле године у јануару на Антарктику. Једанаест дана је било путовање и то је једно путовање које вероватно никад нећу више поновити и мало ко може да то путовање реализује. Ја сам годинама сањао и чувао новац за тај пут и коначно сам отишао прошле године и видео свет који не постоји око нас у суштини“, наглашава професор.

На путовањима која су уједно и истраживање, професор прави фотографије које су биле изложене и у Београду, али и широм света.

„Слике које су биле на изложби су биле концептуалне слике, оне су причале приче, оне су певале. А слике које сликам на путовањима су углавном за моје пријатеље који живе или у Канади или у Београду, мислим у Србији, који не могу да приуште та путовања, тако да оне су ми дале обавезу да кад год путујем, да им пошаљем те слике или видео клипове из тих градова које посећујем“, напомиње саговорник Марије Рајшић Миљевић.

„Ове слике које су биле изложене оне су у ствари једна друга врста фотографије, не путна фотографија, него концептуална, у којој се слика неколико слика да би се склопила једна прича у једној слици“, објашњава професор.

Доктор Шакић се у Канади  бави истраживањима из области неуроимунологије у којима се испитује како имунски систем утиче на нервни систем.

„У ствари, та моја наука се комплетно зове психо-неуроимунологија и она укључује три система. Хормонски систем, имунски и нервни. Јер ми нисмо фиоке, ми смо једно тело које стално комуницира међу системима. Мало која наука, мислим, да кажем, у Европи, па чак и у Америци, мало која и факултет, испитује ту психо-неуроимунологију која у ствари гледа човека као пацијента комплетно његово тело. И на тај начин се медицина у том факултету тако и предаје – не постоје дисциплине, него постоји само пацијент о кому се прича“, објашњава професор.

Пре 35 година отишао је у Канаду, али често долази у Србију. Ако би требало да упореди те две зеље, каже да је у Србији много лепша храна и бољи друштвени живот који у Канади практично не постоји.

„Барем људи који се заиста баве својом професијом, немају много времена за пријатеље. Све је јако далеко, морају ићи колима. Не знам. Ја сам одрасто у овој култури и мени та култура даје једну енергију с којом се напуним када дођем овде, тако да преживим ту канадску зиму и тих пет месеци тамо које проведем. Тако да, разликује се много, и како сам старији, тако ме више вуче срце да се вратим за Србију“, признаје др Шакић.

С обзиром на толико животно искуство и знање из различитих области, проф. др Борис Шакић каже да је убеђени оптимиста и да је његов животни мото да је чаша увек полупуна, а не полупразна.

„Значи, кад ствари пођу наопако, увек гледајте да је чаша полупуна. Само треба додати мало, а не рећи, па, пола је већ нестало. Значи, не треба бити песимиста“, поручује гост Јутарњег програма.

среда, 17. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво