Шербеџија: Живот ми је био важнији од уметности

Представљању узбудљивог романа славног глумца присуствовала је и глумица Милена Дравић, док су о књизи говорили су писац Игор Мандић, професор Александар Јерков и Предраг Уљаревић испред издавачке куће „Нова плус“.

На примедбе Игора Мандића да је фудбал једна детиња игра која је подигнута на ниво индустрије забаве, Шербеџија је реплицирао да је изузетно дивно играти фудбал.

„Мој пријатељ Игор Мандић је у неколико књига образложио своју мржњу према фудбалској лопти. То трчање за округлом ствари на зеленој ствари му баш не иде у главу. Слажем се да је досадно гледати фудбал на телевизији, али кад га играм... Бато мој, па то је велика радост. Мени је живот увек био важнији од уметности, а фудбал је био једна од мојих великих младалачких љубави“, истакао је Шербеџија.

Славни глумац се сетио анегдота са Љубом Тадићем везаним за фудбал.

„Отишли смо у Мексико да играмо представу Дон Хуан, Љубише Ристића. Тамо је велики ас Црвене звезде Драгослав Шекуларац дошао да буде тренер неког клуба. Као и сви звездаши, Шекуларац је био заљубљен у Љубу Тадића, он се придружио нашој малој експедицији. Каже Шекуларац Љуби: 'Ал Шербеџија забија', а Љуба му потврђује: 'Забија, забија и додаје, али ко му набацује'“, сећа се Шербеџија.

За Шербеџију је фудбал увек имао фантастичну поезију.

„Драмски писац Душан Ковачевић је најбољи играч малог фудбала из наше бранше, а ја сам вероватно на другом месту. Иза нас двојице је Емир Кустурица. Стварно смо играли добро фудбал“, навео је Шербеџија.

На Мандићево „прозивање“ да је превише благ човек, Шербеџија је са осмехом рекао да се научио да је благост најзначајнија особина која је дата људима.

„Иако боли када те неко нападне, верујем да благост надилази све и јача је од свега. Давно сам то написао у једној малој песмици у својој првој књизи поезије. Песме из те књиге је иначе први читао Игор Мандић, који ми је тада казао: 'Штампај ово. Читао сам ја и горе'“, објаснио је Шербеџија.

Он је открио публици да се 'затекао' у професији.

„Велика је храброст и за оне који се зову професионалним писцима да штампају књигу. Ја своју прву збирку поезије Променљиви нисам штампао зато што сам желео да будем песник. Моја прва страст је било и писање и у младости сам веровао да ћу студирати књижевност или постати фудбалер. Најбоље сам играо фудбал у Винковцима. Случајно сам отишао на Академију. Кад сам већ отишао на глуму, онда сам се заљубио у ту професију. Глума је дан-данас моја најача вештина коју показујем у животу“, објаснио је Шербеџија.

Према његовим речима, писао је много у животу, нарочито ствари које нису биле добре па их није ни штампао.

„То ми је била вежба. Писао сам о Пер Гинту, Хамлету, Дон Хуану. Једина књига коју бих потписао је Пријатеље каже више не познаје. То су песме које сам написао за време рата. Од 1990. године, заправо од 1988. о неком нареднику који би силом мајор да буде. Био је то инстинкт. Предвиђања о рату који долази. Интуиција је најзначајнија у личности наше професије, најважнија за глумца. Док сам на сцени из мене из мене говори нешто што никада нисам проживео. То је најчудеснија ствар за мене. То је нешто што се даје из дубине душе режисеру који од глумца прави свог војника“, рекао је Шербеџија.

Потом је Шербеџија прочитао неколико делова из своје књиге Послије кише о националистима, нападима на њега, о томе колико воли Хрватску и своје српско порекло, деди Вујадину, крајишком менталитету по којем су се препознавали Срби из Хрватске...