Шоу иде даље... 25 година без Фредија

Фарок Булсара је био стидљиво дете које је сањало о великим стварима. Са фотографијом свог идола Џимија Хендрикса на наткасни одлазио је да спава током својих студентских дана. Фреди, како су га од милоште звали, говорио је свима да ће једнога дана бити познат. „Већи од Хендрикса?“, питали су га, а он им одговарао: „О, да. Бићу 'мега'“.

И успео је. Да ли је већи од Хендрикса, остаје отворено питање. Али јесте постао познат, мегапознат. И поред тога, Фреди Меркјури је и на врхунцу славе дубоко у себи остао стидљиви дечак Фарок Булсара, који се често питао, гледајући свој одраз у огледалу: „Зашто сам оволико ружан?“.

Са моћним вокалом и феноменалном сигурношћу на бини се шепурио кô паун. Упијао је енергију публике и уживао у њиховој љубави. Све несигурности би нестајале. Шетао би се бином, газећи кao генерал по освојеном бојишту. Ту је био краљ. Ту, и само ту, био је Фреди.

Када је са Брајаном Мејом и Роџером Тејлором 1970. године оформио „Квин“, знао је да неће моћи да се укалупе у посебан музички жанр. Поп рок, хард рок, диско, рокабили, опера. Волели су да експериментишу и истражују.

Најбоље од свега је што су све песме звучале одлично. Било да је то „прислијевска“ Crazy Little Thing Called Love, диско Radio Ga-Ga или мало мрачнија и тежа Innuendo. Хитови су се низали. Један за другим.

Негде почетком седамдесетих, Фреди је почео да се забавља са Мери Остин, која је упркос каснијем раскиду, када јој је признао своју сексуалност, остала љубав његовог живота, муза и „једини прави пријатељ“.

„Сви моји љубавници су ме питали зашто не могу да замене Мери, али то је једноставно немогуће. Једини пријатељ којег имам је Мери и не желим никога другог. Она је за мене законска супруга. За мене, то је био брак. Верујемо једно у друго и то ми је довољно“, рекао је у интервјуу 1985. године.

Најбољи показатељ његове љубави и привржености је балада Love Of My Life, коју је Фреди компоновао за њу. Када је преминуо, Меркјури јој је оставио своју кућу у Лондону, а у тестаменту навео: „И овако би била твоја, јер би била моја супруга“.

Шоу се наставља

На данашњи дан пре 25 година, десетине милиона обожавалаца пробудило се знајући да њихов херој, који им је подарио толико тога, више није међу живима.

Последње године осамдесетих биле су мучне за Фредија. Дијагностикован му је ХИВ, који је прерастао у сиду. Престао је да се појављује много у јавности, а таблоиди су му опседали дом. Постепено је мршавио. Као да је губио снагу.

Мрзео је да прича о себи. Мрзео је да сажаљева себе. Још горе, да га други сажаљевају. Желећи да заштити себи блиске људе од тортуре медија и јавности, о здравственом стању је обавестио само чланове бенда и још неке особе.

Ипак, чак и такав није био сломљен. Наставио је да снима. Чини се да како је болест напредовала, тако је Фреди све више радио. Чини се и да се кроз песме борио са њом, јер су и оне постале мало мрачније и меланхоличније.

Воља за животом се свакако видела. Као афрички биво ког гоне и кидају лавови, наставио је да трчи. Обожаваоци су се сећали срећних времена и препуних концерата на стадионима, када их је чикао и псовао, терао да се радују и плачу, играју и грле.

Када се помене „Квин“, свима прво на памет падну песме Bohemian Rhapsody и We Are The Champions. Међутим, једна песма можда још боље описује Фредија. И некако је логично да је није он ни написао, већ његов дугогодишњи пријатељ и гитариста бенда Брајан Меј.

Show Must Go On је својеврсни опроштај Меја од Фредија. Последњу на албуму Innuendo (некако симболично), песму је компоновао и написао Меј, описујући пријатељеву борбу са болешћу и жељу да настави са стварањем.

Фреди је у време снимања песме 1990. године био толико слаб да се Брајан плашио да ли ће успети да је отпева. У студију га је и питао да ли ће моћи. Али је Фреди, како се Брајан сећа, само рекао: „Је.... ћу моћи, љубави“, попио чашу вотке, ушао у студио и из цуга је „развалио“.

Јер, шоу иде даље...