Oпроштај од Владе Дивљана

У част истакнутог музичара југословенског новог таласа, његове песме певали су његови пријатељи Срђан Гојковић Гиле, Момчило Бајагић Бајага, Душан Којић Која и други.

„Био је музика, био је рокенрол“, рекао је музички уредник Слоба Коњовић и додао да је данима тражио речи које ће употребити овом тужном приликом, али све су му изгледале слабо.

„Сећам га се у 'Идолима' где је био покретачка снага, а то је било време када је постојала перспектива, живело се боље и квалитетније и Влада је био на врху тога“, истакао је Коњовић и подсетио да је Дивљан био невероватан таленат присутан на овим просторима и да је обележио одрастање многих генерација.

У Дому омладине је владала необична тишина упркос великом броју људи који су присуствовали комеморацији.

Некадашњи фронтмен београдског бенда „Идоли“ и истакнути музичар југословенског новог таласа годинама се борио са тешком болешћу која се последњих месеци погоршала, а преминуо је 5. марта у аустријској престоници.

Деведесете године 20. века провео је у Аустралији, од 1991. до 1997. године живео је у Сиднеју, након чега се вратио у Београд. Од јуна 1999. године живео је и радио у Бечу.

Остаће упамћен као сјајан музичар који је обележио југословенску музичку сцену, што самосталним радом, што са култним бендом „Идоли“, чији је фронтмен био од 1980. до 1984. године.

Са „Идолима“ је објавио албуме Одбрана и последњи дани (1982) и Чоколада (1983), а самостално три соло албума Тајни живот А. П. Шандорова (1988), Све лажи света (2000) и Vlada Divljan presents Die Tonzentrale (2003).

Године 2012, објавио је албум Четири годишња доба са бендом „Љетно кино“.

Бавио се компоновањем музике за филмове, а свој траг оставио је на филмовима Шест дана јуна, Како је пропао рокенрол, Црни бомбардер, Три палме за две битанге и рибицу, Седам и по, Чекај ме, ја сигурно нећу доћи, На лепом плавом Дунаву...