Поносни деда-Веља Стјепановић

За унука имењака у Ченгићима наздравља се три дана и ноћи.

„У част мога унука Велимира и његове две медаље који је прославио све нас, а и нашу мајку Србију“, подиже чашу Веља Степановић, деда пливача о којем не престаје да се прича претходних дана.

Срећа се не може описати, каже витални 75-годишњи деда-Веља. Пред одлазак у Берлин, унук му је у Ченгићима обећао једну, а освојио две медаље. Последњих 50 метара трке за друго злато није могао ни да гледа.

„Ја сам песнице стискô, шешир је пар пута ишô у плафон, онда сам трчô у круг... То је немогуће која је то радост и срећа. Није он првак једног села или једне Србије, него првак Европе, а сад је човек двоструки првак Европе. Ја га зовем ђедово цвеће, ђедов понос. Ја тако причам народу, мој понос, а како не би и био“, прича деда-Веља.

Поносни су сви у фамилији и Ченгићима на скромног и успешног момка који сваке године долази у село, и стрина Нада Тодић и рођаци Небојша и Мића Тодић.

Миливој Тодић, деда-Вељин брат, каже да није било згодно за време такмичења, а признаје да је било и суза.

„Погледај то шта ту пише ђедов имењак, види шта је учинио то у свјету, то је ђедово цвеће“, каже деда-Веља.

Уз медаљу са Олимпијских игара од његових унука, првенца Александра и пливача Веље, пожелео је само једно.

„Да се ожени док сам ја жив, да л' Александар да л' Веља. Ја мислим да ће Веља побједити и у томе, да се овде поиграм са праунуком“, открио је дека.

Због обавеза, златни унук из Берлина неће поново доћи у Ченгиће. Зато нас је на растанку деда-Веља обавезао да му пренесемо да га у селу, на славље после Олимпијских игара, родбина чека уз бика, буре са славином и омиљене крофне.