Свилен конац, српски вез

У свеопштем тренду глобализације, чини се као да се заборавља на вишевековну традицију, културу и све вредности којима Србија располаже. Ипак, постоје људи који покушавају, а и успева им да сачувају од заборава културну баштину.

Тако се у сеоским домаћинствима широм наше земље, у старим живописним сандуцима чувају одевни комади који се данас могу видети углавном само у музејима или етноцентрима.

Дрвени разбој за ткање имала је готово свака кућа у Србији, а домаћице су на њему ноћима стварале поњаве, торбице разних боја и ћилиме живописних мотива, уз то су и везле, плеле вунене чарапе, приглавке...

Неко верује, неко не верује, али пиротски ћилим није само оно што голим оком видимо. „Ћилим је енергија, а шара пиротског ћилима је енигма као ДНК.“

Народне ношње су рађене са много детаља и често су представљале права мала уметничка дела.

У Србији се у 19. веку осетио велики утицај Европе у варошком одевању. Тридесетих година су прве промене забележене у Београду и Крагујевцу, а касније и у другим градовима.

До тада су се строго поштовала правила облачења која је прописивала Турска царевина. Србија је највећу трансформацију у култури одевања доживела баш тада, када је полако кренула да се, из турског пашалука, мало по мало претвара у европску државу.

Мушка варошка ношња се на почетку 19. века састојала од чојане капе - феса, кошуље која се шила од домаћег платна, антерије (код мушкараца везени прслук са рукавима до чланака), свиленог појаса, гуња (капут од животињског крзна, углавном овчијег), чакшира, вунених чарапа, тозлука (данас су то „грејачи“ за ноге) и јеменија (врста плитке обуће, попут папуча у боји).

Сви наведени одевни предмети су били израђени од скупоцених материјала, већина од чоје, и били су украшени гајтанима и тракама.

Касније, средином 19. века, мења се боја мушког одела, ногавице на панталонама се шире и оне добијају данашњу, уобичајену ширину. Такође се мења и дезен панталона, из једнобојних и пругастих прелазе у кариране.

Седамдесетих година 19. века, изглед мушкараца у граду се драстично мења. Појављује се кратак жакет - сако, углавном црне боје са различитим свиленим поставама, који се високо закопчавао и имао је мале ревере.

Кошуље се више не шију, купују се, беле су и са уздигнутим крагнама. Уз њих обавезно иде и кравата средње величине.

На све то долази и прслук, једнобојан или уклопљен дезеном уз панталоне, са обавезним малим џепом за сат са ланцем. За свечане прилике носи се црно одело, обавезан је цилиндар, полуцилиндар или мекани шешир. У моду улазе ципеле са потпетицом.

Женски костим који се најдуже одржао током 19. века чинили су кошуља, фистан (дуга хаљина са срцоликим изрезом око врата), либаде (јелек/прслук са дугим, широким рукавима), бајадер (свилени широки појас), фес (капа од чоје) са барешом (трака од сомота украшавана бисерном граном или прстеном - као ознака брачног статуса жене) или тепелук (мала женска капа).

У појединим крајевима, као и у Београду и Крагујевцу, жене су већ тридесетих година почеле да одбацују оријенталне елементе попут шалвара и марама, док у неким крајевима Србије остају присутни до краја века.

Шездесетих година, на женску моду утичу стилови из Европе и, самим тим, у моду улазе кринолине, а мало касније и турнири.

Кринолина је широка сукња растегнута обручем од жице у облику звона, док је турнир мало и еластично јастуче које су жене стављале позади испод сукње. Уз овакву сукњу и турнир, горњи део је обавезно био уз тело, са узаним рукавима.

Сиромашнији слојеви друштва су остали верни неким деловима ношње, посебно у време верских и државних празника.

Као што је био случај код мушкараца, и жене су неким детаљима изражавале друштвени и материјални положај. Поред скупоценог накита, женску одевну комбинацију красиле су торбица, лепеза, шешири, мараме и сунцобрани.