Несебар – у Езоповом завичају

Последњег јутра у Несебару пијемо турску кафу – Бугари немају иначе чудну навику осталих Балканаца да је преименују у „домаћу“ или да јој прилепе своју националну етикету. Испред нас су праве бакарне џезве и по коцка ратлука са укусом диње. Cafe Soiree је смештен у кући од камена и дрвета. Успешно преплитање османског, франкофилног и словенског наслеђа. Газда нам каже да је кафа турска – Махмут Ефенди – и објашњава нам где да купимо локум, а где кафу.

Полако испијати кафу, посматрати варош како се буди, ослушнути оглашавање галеба, које као синкопа окрзне лагани џез што допире из кафеа, све то чини мој растанак од Несебара добрано сетним – у десетак дана колико смо ту, заволео сам овај бисер на црноморској обали.

Трачко име

Трачани су овде први поболи копље у песак. Онда су, пре више од двадесет пет векова, дошли Грци. На каменитом полуострву које је са копном повезано уским путем основали су град.

Главна улица Новог Несебара, где смо се сместили, добила је име по Хану Круму, бугарском владару који је почетком 9. века преотео Несебар од Византије. Ромејски цар Нићифор I је заратио са Крумом, али није имао среће. Био је поражен и убијен, а Крум је од његове лобање направио пехар за пиће.

Силазимо Крумовом улицом према старом граду. Улице су чисте, зеленило одржавано. Земљоузом који је довољан за две широке пешачке стазе и коловоз упутили смо се ка староградској капији. Нешто пре ње је обновљена ветрењача, која је постала симбол града.

Пред нама је Несебар. Иако су Грци најдуже чинили већину становништва, назив насеља остао је трачки – Месембрија. Брија је на трачком град. А Менас или Мелсас је био митски трачки оснивач града. То је дакле био Мелсасов град – Месембрија. Све до данас месне радње, агенције, апотеке носе то име.

Грчки миленијуми

Тек грчки колонисти су град учинили моћном трговачком силом на Црном мору. Не зна се тачно да ли су оснивачи грчког полиса дошли из Византа, Келхедона или Мегаре. Али стотинама година је град имао моћну флоту, ковао је свој новац, изградио је позориште и храмове.

На црноморској обали је у исто време расла моћ другог грчког града – Аполоније, данашњег Созопола. Изгубљен рат за руднике соли против Аполоније Несебар је платио губитком премоћи. Значај му је вратила хеленистичка епоха, опет је овај град најмоћнији на обали.

Римљани су запосели грчко место 72. године пре нове ере. Имали су дугорочне планове са другим црноморским лукама, па је значај Несебара опет опао. После поделе Римског царства град припада источном делу који су историчари доцније назвали Византија. Цариград је довољно близу, јача трговина, граде се базилике.

Скоро век и по је град био важна војна лука византијске флоте и место одакле су ромејске трупе ишле у поход против Бугара. Несебарска Аја Софија, тробродна базилика из 5. века, чак и као рушевина говори о сјају византијске епохе. Једном смо наишли крај ње управо када је почео концерт православне духовне музике.

Ова црква је на списку најзначајнијих споменика Бугарске и спада у Унескову светску културну баштину.

Град је дуго био у пограничном подручју између Византије и Бугарске. Тек 812. године Крум га је мачем припојио бугарској држави. Тада је први пут забележено и бугарско име Несебар.

Златно доба под бугарском влашћу град је доживео у 13. и 14. веку. Изграђено је 40 цркава, свега 10 је сачувано до данас. Али шетња староградским лавиринтом увек доноси изненађења – тих десетак црквица сведоче својом изузетном лепотом о тадашњем културном процвату. Друго бугарско царство је оставило дубок траг у источноевропској уметности. Трновска уметничка школа давала је веште градитеље. Један од најлепших храмова које су створиле њихове руке налази се у срцу Несебара, у Митрополитској улици. Храм посвећен Христу Сведржитељу плени својим складом.

У свакодневним шетњама Старим Несебаром увек смо пронашли нешто времена да застанемо пред овом грађевином и да се, нарочито у преподневним часовима, када град као и сва приморска места још дрема, препустимо њеном мирном, дубоком дејству.

Град је кроз историју мењао господаре. Бугарски цареви, деспот Добруже, накратко Турци, па опет Византија. Са падом Цариграда 1453. овде су уточиште нашле царске породице Кантакузина и Палеолога. Узалуд, османска војска је исте године освојила Несебар. Турски освајачи су Месамбрију и Несебар претворили у Мисиври. Тек 1934. град је поново добио име Несебар.

За време османске владавине опао је значај града. Када су га у 19. веку освојили Руси, турско становништво је побегло у подручја под султановом влашћу. Када је Несебар мировним уговором поново припао Турцима, побегли су хришћани, Грци и Бугари. Османска власт је коначно прекинута 1878. Град постаје део Бугарске.

Почетком 20. века Несебар је имао 1.900 становника, 95 одсто били су Грци. Ипак, после слома Илинденског устанка 1903. велики број избеглица из Македоније населио се у Несебар. Тада се мења етничка слика града.

У Новом Несебару, недалеко од нашег смештаја, стоји споменик посвећен тадашњим македонским избеглицама. На ленти једног од венаца пише да га је положило Македонско братство.

Крај грчког двоипомиленијумског присуства у граду дошао је 1925. Тада се 340 грчких фамилија иселило у Грчку. Код Солуна су основали насеље Неа Месимвриа. Несебар ипак по атмосфери неодољиво подсећа на Грчку. Већ сам се сретао са том појавом – одсутни становници су и те како присутни духом. Пример је турска медитеранска обала. Без обзира на то да ли се радило о Измиру – некада је то била античка Смирна – или о местима као што су Алачати или Чешме, бивша миленијумска грчка култура тих места, као на палимпсесту, пробија кроз лице данашње стварности и чини га занимљивим.

Црноморска кућа

Скоро свакодневно смо завиривали у сваки сокак, ходали до изнемоглости лавиринтом уличица, седали на клупе и посматрали туристички мравињак. Енглески и немачки се чују спорадично, руски чешће. Наравно, бугарски је свеприсутан.

Поред значајних остатака грађевина и целих цркава, куће из времена бугарског националног препорода, из 19. века, дају Старом Несебару ону препознатљивост која већ на први поглед изазива дивљење. Чак 80 кућа из тог времена нижу се у староградском језгру. Нове грађевине настају у потпуном стилском сагласју са старим. Несебар је заправо град-музеј. Али је пун живота.

Несебарске куће спадају у такозвани „црноморски тип“. Приземље је од камена. Служило је као вински подрум, складиште, али и летње склониште од врућине. Спратови изнад тога подизани су у смеђем дрвету. Сетим се да су ме камен, дрво и вода одувек магично привлачили. Врело Буне, стари истанбулски сокаци, Охрид, солунски Ано Поли.

Горњи део куће виђали смо споља, док је приземље било приступачније, јер је низ кафеа и ресторана смештен управо у таквим каменим просторијама.

Привучени обећањем добре турске кафе на песку, ушли смо у двориште локала Арнаутова кућа. Као да смо закорачили у сарајевски Морића хан. Кафа је била добра, џезве и филџани, етно прибор без грешке. Пошли смо ка излазу. Љубазна конобарица каже да можемо да се попнемо на спрат. Била је то јединствена прилика да завиримо у прохујала времена. Дрвени басамаци зашкрипе, како доликује. И као да смо ступили у одају етнографског музеја, а не на горњи спрат етно ресторана.

То је драж несебарског насумичног ходања. Из петог века ускочиш у петнаести, па деветнаести, па назад у садашњост.

Језичке и политичке вратоломије

Језик реклама, натписа на радњама и ресторанима за мене је позив на игру. Српски и бугарски су довољно блиски да се значења сама откривају или барем наслућују. А некад наводе на погрешан траг. Автомивка ми говори да се ту умивају аутомобили. Пекарна је пекара којој се прохтело једно додатно „н“. Благодарја – као наше лепо и старомодно благодарим. Бира је заправо немачка реч за пиво која је путујући на исток изгубила средњи граматички род и постала женско. Кад смо већ код пива, солидна су: шуменско, пиринско, бургаско, загорско. У неким локалима точи се пола литра за 3,5 лева. Око 210 динара. Точено – наливна бира – у себи садржи нашу реч налити. Неки млађи конобари неће вас разумети када кажете велика, али ако се досетите помало архаичног синонима – голема – онда ћете проговорити и бугарски.

У ресторану Тонy Гиги који има чудотворца у кухињи и један од најлепших погледа са терасе, конобар је из Северне Македоније. Чуо нас је како причамо и одмах пришао столу. Од тада смо имали још бољу услугу.

Једном смо поред староградске капије, на самој обали иза аутобуске станице, сели у локал „Флагман“. Није био посебно посећен, али је нудио одличан поглед на луку и споменик Светом Николи, заштитнику морнара и путника.

Бугарски уметник Ставри Калинов, један од најпознатијих у земљи, аутор је ове скулптуре која се од 2006. такмичи са ветрењачом за титулу најсликаније знаменитости. Калинов је додуше формално створио Николу, али је рекао да је за њега то и рибар и нови Ноје који шаље птицу да провери има ли копна. „Можда је његова голубица на несебарској обали пронашла спасење“, рекао је уметник. Ово читам на бугарским сајтовима. Седимо у локалу, гледамо у скулптуру на високом постаменту. Пратимо погледом чамце који испловљавају из луке.

На сто долази цаца – црноморска папалина – или, ако ћемо више званично, черноморскиј шпрот. Наши би то мање-више подвели под гирице.

Конобарица је причљива. Пита зашто нема више људи из Србије. Каже да не би требало да уђемо у Унију, да је Брисел стециште разбојника. Не воли политичаре, тврди да су лопови које би требало вешати по бандерама. И бугарске и српске. Све то прича са осмехом, као да ћаска о рецепту за цаце. Сетим се да смо током боравка сличне ствари чули од неколицине Бугара. Не бих да понављам то што је власник једне радње рекао о председници Европске комисије.

Сећам се Бугарске из деведесетих. У кризном модусу, сањала је чланство. Некима се жеље очито остваре као казна.

Море и песак

Током боравка смо најпре посетили Северну плажу. Било је песка колико срце жели. У једном делу је море плавило чувене црноморске алге. У другом делу су за две лежаљке и сунцобран тражили педесет лева – 25 евра. Изгледало је да је тог дана на плажу изашло пола Бугарске. Другог дана смо отишли на Јужну плажу. Тамо је гужва била мања, а сунцобран и две лежаљке коштали су 12 евра.

Ту смо провели неколико дана. Најлепши тренутак би увек био када би човек који продаје кувани кукуруз у пролазу викао: „Царевица!“ Укус царевице је био беспрекоран.

Једном смо такође отишли локалним аутобусом до центра Сунчевог брега, најпознатијег бугарског летовалишта, које се наставља на Нови Несебар. Десетак километара пешчане плаже, огромни хотели, атмосфера вашаришта. Ко воли гласну гужву, на правом је месту. Памтићемо боравак једино по ручку у механи „Боженско ханче“, где смо уживали у динстаном пилећем срцу и свињским ушима са скаре.

Иначе, једва смо дочекали да се вратимо у Несебар, где је све сведено на људскију меру, а Сунчев брег изгледа као далеки бугарски Лас Вегас.

Гастрономска понуда у Несебару је изузетно добра. Шкољке, гамбори и риба имају далеко приступачније цене у односу на слична медитеранска летовалишта. У ресторану Несебар пробали смо одличан македонски ћевап и пиротско ћуфте. Ресторани углавном изгледају као таверне. У комшилуку смо два пута навраћали у Водопадо. И нисмо се покајали. Да вас конобар не ослови на бугарском, помислили бисте да сте у Парги. Староградска обала је пуна ресторанских тераса на којима можете да пијуцкате одлично бугарско вино као што је Пентаграм или биолошки контролисано вино Чифлик Ливади и посматрате нестварно лепо море.

Могло би се о Несебару распредати још јако дуго. Боравак у овој лепој вароши био је прожет дивљењем. У продавницама нема јефтиног азијског кича. Љубитељи шампита могу да наруче Наполеона и добиће бугарску верзију те посластице. Љубитељи елегантних верзија европске кафе као што је капућино могу да наврате до новонесебарског кафеа „Ретро“.

У продавницама је поврће скупо, али остале потрепштине на нивоу цена у Србији. Моја сапутница, која је са мајком седамдесетих летовала код Варне, тражила је бугарски сир и месни нарезак, који би је попут времеплова вратили у детињство. Њих више нема, појела их је бугарска транзиција. Али ту су нови, слични производи – од алве до сира ђубек за који сам мислио да постоји само у Пироту. Луканка је слична пегланој кобасици.

А само море, о којем су нам у Србији углавном причали са суздржаношћу, чак и ако никада нису били у Несебару, понудило нам је неке од најлепших призора овог лета.

Легенда каже да је у Несебару 620. године пре Христа рођен баснописац Езоп. У тадашњим ратовима као Трачанин допао је у ропство и био препродаван широм грчког света. На Самосу је онда својим чувеним причама о животињама – заправо о нама људима – стекао славу и слободу.

Замишљам лађу која га одводи из тада трачког града, заувек. Сећам се да сам као дете радо читао Езопове басне. Нарочито ону о цврчку и мраву. Несебар је био прави избор за цврчка у мени. По повратку бележим ову причу о црноморској вароши, марљив као мрав.