Ђенова – самба од таласа

Првог јутра седимо у башти кафеа спрам катедрале и срчемо добар макијато. Улични трговци сортирају робу. Лигурска верзија италијанског са свих страна плете акустичну мрежу. Шарм старе госпође Ђенове почиње да делује.

Ђенова или – како су људи у Лигурији називали своју републику – Зена, указује нам се најпре са ауто-пута низом бетонских предграђа. Аутобус се онда пробија крај џиновских лучких постројења док нам возач на крају не каже да смо стигли на одредиште – Принћипе. То је станица метроа, нешто даље је западна железничка станица на тргу који се исто тако зове. Можда сам очекивао призор који би био сличнији неком од стихова Еуђенија Монталеа, нобеловца рођеног у овом граду. Сећам се да је он записао: Кукаван мој живот скитача. А ја сам најсрећнији када скитам. И сада када стижемо у његову Ђенову.

Наш циљ је друга железничка станица на истоку града. Не губимо време. Силазимо у подземље и једином линијом градског метроа – за још неку је Ђенова одвећ брдовита – стижемо на железничку станицу Брињоле.

Сместимо се у леп апартман надомак станице и одмах кренемо назад метроом. За неколико минута смо на станици Сан Ђорђо. Једва чекам да ми се укаже Ђенова коју је славни песник Петрарка назвао Ла Суперба – Врхунска.

Излазимо на трг и одмах се суочавамо са разлозима због којих је Ђенова добијала надимке у суперлативима. Грађевинска супстанца из славних векова Ђеновљанске републике је пред нама. А лука која је Ђенову своједобно учинила једним од најбогатијих и најмоћнијих градова света је иза нас.

Помало оклевамо. Град или лука? Прво град.

Морамо да научимо прву лекцију – у Ђенови је староградско подручје толико велико и нуди толико скривених бисера да би човек морао да застајкује на сваком ћошку. Није то она слатка лепота чувених одмаралишта. Моја сапутница каже да је Ђенова стара, самосвесна госпођа, по чијем лицу је пала патина векова. А госпођи није важно шта ћеш да помислиш о њој.

И ми смо одлучили да се понашамо у складу са тим. Нећемо јурцати за сензацијама. Само ходамо градом. Зађемо дубље у градско језгро и већ смо код катедрале посвећена Светом Лоренцу – православна црква га такође слави као Архиђакона Лаврентија који је страдао у Риму под царом Валеријаном.

Црква је започела свој живот још у 12 веку, завршена је тек неколико стотина година касније, па је живи уџбеник смене уметничких епоха. Мене су посебно импресионирале комбинације црног и белог материјала. И један баш симпатичан лав.

Имали смо довољно времена да уживамо у спољашности цркве јер смо већ првог јутра сели наспрам ње и посматрали је из уличне баште кафеа срчући добар макијато. Тада се почело дешавати оно што овакве сусрете чини јединственим.

Људи су ишли на посао, са ногу пили еспресо – тај италијански обичај има прост разлог, ако седнеш за сто, напитак је скупљи. Улични трговци су сортирали своју робу. Лигурска верзија италијанског са свих страна плете акустичну мрежу. И ви осетите да сте на правом месту, да не бисте хтели да будете нигде осим овде. Шарм старе госпође Ђенове почиње да делује.

Ушли смо у катедралу. Мешавина строгог склада и разиграности. И прва асоцијација – Царска катедрала у Ахену. Онда схватим да су и византијски уметници уписали у ове грађевине свој смисао за сакрални ред. Забавна ми је мисао да је у давним временима Истанбул – тада Костантинопољ – био заједнички именитељ грађевина у Ахену и Ђенови.

Дужд и Паганини

Лагана шетња нас води на оближњи Матеотијев трг. Тамо је смештена Дуждова палата, саграђена у 13. веку. Дужд је у Републици Ђенови био нека врста изборног војводе, а биран је у уском кругу најмоћнијих породица. Ово је вековима била централа најснажније медитеранске поморске силе. А потом, скоро два века, и највеће европске банкарске силе.

Данас је то кутурни центар. У близини је и Исусова црква. Њен олтар краси једна Рубенсова слика. Унутрашњост показује сав сјај барокне Ђенове. Испред цркве сељаци нуде своју робу. Кобасице, сир и – песто ђеновезе. Зелени прелив за тестенину обично виђамо у теглицама, по самопослугама. А овде је он производ домаће радиности.

Сетим се да смо на одморишту ауто-пута, негде пола сата пре Ђенове, у ресторану наручили баш ово јело. Нисмо могли да се стрпимо, па смо унапред пробали славни укус Ђенове.

Иза Дуждове палате је један од најзначајнијих градских тргова, назван по Рафаелу де Ферарију, моћном аристократи из 19. века. На тргу су берза, репрезентативне грађевине, банке. Испред прочеља опере назване по владару Карлу Феликсу од Сардиније италијански национални јунак Гарибалди на коњу показује правац.

Грађевина је настала првом половином 19. века и развила се у једну од најважнијих музичких кућа Италије. Ђенова има моћну музичку традицију. И то не само ону класичну. Познате су песме настајале у градској луци. Без инструменталне пратње певали су их лучки радници, дајући одушка својим напаћеним душама и телима. Тај начин певања звани тралалеро до дана данашњег постоји у лучкој четврти.

Али за Ђенову је везано и једно од најславнијих имена светске историје музике – виолиниста, гитариста, композитор Николо Паганини. Рођен је у Ђенови октобра 1782. Још као дете је умео да измами из виолине звуке које савременици никада нису чули. Јохан Волфганг Гете је присуствовао његовом концерту. Био је свестан да Паганинија прати глас „ђавољег виолинисте“. Гете је оставио запис о позитивном резултату демонске енергије код Паганинија: „То се међу уметницима појављује више међу музичарима него међу сликарима. Код Паганинија се показује у веома великој мери, чиме он и производи тако велико дејство“.

Стојимо пред статуом вероватно најчувенијег виолинисте откако је човек узео гудало у руке. Његов родни град га се сетио и поставио овај споменик наспрам улаза у оперу. Ипак, та кућа се зове по владару, а музичару је припала само скулптура. Када наш свет буде обрнуо те ствари, биће нам боље.

Галерија Мацини, названа по идејном творцу италијанског уједињења, налази се само неколико корака даље. Улазимо у њу и преплави нас сјај какав имају пасажи у Паризу или Милану. То није случајно. Пре век и по Ђеновљани су имали на уму управо богате пасаже из тих градова када су одлучили да изграде нешто слично.

Судећи по кафеима, књижарама; баровима и ресторанима у низу, подухват им се исплатио. Либерти стил, америчко-италијанска варијанта сецесије, овде све до данас делује свеже.

Лик Јануса, римског бога почетка и краја, сместио се са своја два лица високо изнад нас, на велике лустере. Ђенова га сматра својим симболом. Сви језици света који су преузели латинске називе месеци овековечили су Јанусово име у називу месеца јануара. Примећујем и моћне грифоне од ливеног гвожђа – бића са телом лава, а главом и канџама орла. Овом галеријом која је била понос града, продефиловало је укупно грађанство претходних генерација. Њени кафеи су служили као интелектуални салони тог времена. Данас се ту одржава годишњи сајам књига и низ других манифестација.

Колумбова слава

Удаљавамо се од Галерије. Најпре пролазимо поред моћне средњовековне капије која са два торња подсећа где је била граница града – Порта сопрана. То је била једна од три градске капије. Одмах поред ње налази се једна кућа коју опседају туристи. Није од неког архитектонског значаја, али историјски је изузетно вредна. Ако је тачно оно што Ђенова тврди – да је у тој кући одрастао човек који је у име шпанског краља, али са новцем ђеновљанских банкара, пронашао до тада непознати континент.

Кристифор Колумбо је рођен 1452. у Ђенови. У овој кући, је живео од своје треће године и ту провео 15 година живота. Раније генерације нису имале пуно смисла за историју, па су од куће, која је била много већа, остали приземље и спрат обрасли бршљеном. Сада је ту музеј који подсећа на најславнијег морепловца којег је Ђенова дала – а дала их је много. Колумбо до краја живота није знао да је открио нови континент, мислећи да је пронашао водени пут за Индију. Човек који је рођен само две године после њега у Фиренци, а надживео га је шест година, схватио је то први – Америго Веспући. По њему је Америка добила име. „Е, мој Колумбо“, помислим. „Колумбија би био лепши назив за тај континент".

Одатле смо ходали ка станици Брињоли. И неминовно смо наишли на још један окамењени знак на лицу града, који је жудео за славом. Архитекта Марчело Пјаћентини је свој успон доживео за време Мусолинија. Дуго је имао статус првог архитекте фашистичке Италије.

Ђеновљани су још 1923. планирали споменик Италијанима који су пали у Првом светском рату. Тај споменик је по логици времена и естетике морао да буде врста тријумфалне капије.

И ево нас пред њом.

У праву је ко помисли да је служење тиранима нечасно. Али ни папином окружењу се нису гадили Пјаћентинијеви планови из 1936. о уређењу приступне Улице помирења која води право до Петрове цркве. Све то је у Риму реализовано 1950., када је Пјаћентијев покровитељ Дуче одавно био мртав.

Комбинација староримског и ренесансног, уз зачине монументализма можда је хтела да учини великим споменик за мртве. Али је – намерно или не – учинила живе малим и безначајним.

Светионик и палате

Следећег дана одлучили смо да препешачимо две значајне улице – Виа Гарибалди и Виа Балби. Ренесансне палате у низу напросто изазивају чуђење. Колико обликотворног склада, иза којег стоје ресурси – новац и естетска воља. Генерације које су ово градиле задужиле су потомке.

То је одмах јасно, чим ступите у Гарибалдијеву. Обилазак свих палата узео би дане, па и недеље. У Градској кући која је смештена у ренесансну грађевину посетиоци могу да се диве изблиза.

Само набрајање свих палата било би поприлично заморно. А свака има своју јединствену причу. У Виа Балби застајемо у једном кафеу наспрам универзитета да попијемо нешто и предахнемо у хладу. Дан је врео.

Окрепљују нас кафа и изврстан сок од поморанџе у задњем дворишту кафеа. Ту нема никога осим једне студенткиње која листа књигу. Интернет све зна па и колико је стар Универзитет Ђенова. Папском булом основан је 1471. Његова историја пратила је успон Ђенове. Али то је само датум када је озваничено постојеће стање. У граду су већ у 13. веку постојале правна, медицинска, теолошка и уметничка академија.

Едоардо Сангвинети, песник, познавалац Дантеа и Брехта, левичар који је водио чувену полемику са Пазолинијем о задацима уметности, чедо је овог универзитета. „Моја си књига, стара љубав: прочитао сам ти кичму, кожу на зглобовима: превео сам звук твог зевања…“, каже Сангвинети. Он од 2010. није међу нама, човек који је о књижевности много научио у овом граду, на овом месту.

Вероватно није жива жена којој је Сангвинети посветио песму Радио-сонет. Али ево, стихови живе. То остаје. И меланхолија велелепних ренесансних дворишта.

Исцрпљени смо од толико палата. Време је да нешто презалогајимо. Сместимо се у ресторан чија башта се граничи са лифтом који води на брдо. То је још једна особеност Ђенове. На неколико места у граду доње и горње делове повезују лифтови или жичаре. Ђенова је напросто превелика за терен који јој је дат између мора и каменитих обронака планина. После обеда упутили смо се овим чудним превозом на видиковац. Најпре кабина путује тунелом право у брдо. А онда се на окретници закачи и сајле је повуку као лифт кроз вертикални тунел.

На врху нас чека Замак Д’Албертис. Назван је по морепловцу који је свој иметак уложио у градњу неоготичког дворца. У њега је сместио све занимљиве, па и бизарне предмете које је донео са својих путовања.

Са једног видиковца у однегованом врту види се најпрепознатљивији симбол Ђенове – светионик.

Његов претходник је на истом месту стајао још од 12. века. После оштећења и рушења у ратовима, обновљен је у овој форми у 16. веку. Ђенова има два фудбалска клуба. И они имају неку врсту „вечитог дербија“. Њега спортски новинари у Италији зову „дерби под латерном“, дакле под светиоником.

Порто антико и бескрајни лавиринт

Тек почетком деведесетих је бивша индустријска лука претворена у излетничко подручје које користе и домицилно становништво и туристи. Иначе, Ђенова је имала тешке деценије преструктурирања иза себе. Лучка индустрија није више била конкурентна. Град је изгубио неколико стотина хиљада становника. Преоријентација на услужне делатности трајала је деценијама.

Ми смо дошли на готово. Велики акваријум у луци је један од најпосећенијих на Медитерану. Ресторани су на све стране. Али мени се највише свидела стаклена кугла која по облику и материјалу одудара од свега око ње.

Аутор објекта који је назван Биосфера је светски познати архитекта Ренцо Пјано – иначе рођен у Ђенови. Сећам се његових грађевина, Центра Помпиду у Паризу, Музеја науке Немо у Амстердаму, робне куће у Келну или пословне зграде на Постдамском тргу у Берлину. Додајем том низу грађевина и ову у облику стаклене кугле која плута на води, а завичај је тропским биљкама и животињама.

Свакога ко жели да је опише, стара шармантна госпођа Ђенова ставља на велике муке. Има безброј лица. Црквице које ћуте у вреви. Низ продавница са ђаконијама, пиљаре са црнопутим продавцима. Трешње јефтиније од оних у Србији. Причљиви конобар који нам уз вино доноси мезе – саламу, сир, хлеб. То је урачунато у цену чаше вина. Или други конобар који пред нас износи кафу упола јефтинију од оне у Београду. Шетња низ улицу Галата, која се као тобоган спушта ка Колумбовом тргу. Ту смо провели две вечери. И заволели тај крај.

Па се сетим куле Галата у Истамбулу, где је стотинама година била четврт ђеновљанских трговаца. „Калата“ на лигурском језику значи – басамаци. Успон до куле у Истанбулу је сличан оном у неким деловима Ђенове.

Много је улица које нису могле бити описане, а заслужиле су то. Ђенова поседује магију Палерма и Лисабона. Нешто протоиталијанско. И нешто само своје.

Нисам споменуо ни изложбу једног уметника у барокној цркви надомак станице Принћипе. Или срећне јутарње тренутке у кафетерији надомак луке. Божански тирамизу у једном локалу у улици Равека. Пециво и кафа у лепом станичном локалу пре одласка из Ђенове за Санремо. Барокна таваница давала је железничком бистроу узвишен изглед.

Било је рано послеподне. Тражили смо капућино. Шанкер и конобар су разменили ироничне примедбе, али су напитак направили. Знам да се капућино у Италији не наручује када прође подне. Али имамо бонус туристичких варвара.

У возу, док иза прозора промичу предграђа, читам песму „Ђенова Saudade & Spleen“ овдашњег песника Клаудија Поцанија: „Ђенова биљка људождерка са ждрелом од басамака који гутају мајке са цегерима“. Ово је тачно, ово сам видео. За око ми западне и стих: „Ђенова, самба од таласа“. Поцани каже на крају: „Посматрам кулу коју нико не обилази и не зна, између прве и друге сузе, са мог сланог прозора“.

Та песникова ђеновљанска туга прати ме у возу све до Санрема.