Ефес – град који је знао да све тече, где време постаје камен, а љубав вечна реч

Ефес човека најпре импресионира димензијама. Пре два миленијума то је био велеград са стотинама хиљада становника. Добар део њих су били робови. Неко је морао да постави ове камене плоче у поредак који ће опстати кроз време. Никада рушевине на мене нису оставиле такав утисак.

Али идемо редом.

Кренули смо рано из Кушадасија. Метеоролози су упозоравали на то да ће после неколико свежијих дана овамо допрети врели ваздух. Пошли смо из хотела у пролеће, а тридесетак километара даље изашли смо у лето.

Паркинг за аутобусе је одавао стање ствари. За сада имамо среће јер је ту паркирано свега неколико возила. У пуној сезони аутобуси у реду чекају да се ослободи место. Међу туристима се одавно прочуло за чудо од рушевног града.

На улазу нас на транспаренту дочекује познато лице Кемала Ататурка са великом турском заставом, да случајно не заборавимо где смо. После уласка у комплекс, улица са дрворедом води нас у град.

И ту је већ камење. Ћути, а причу о њему испричаће нам други. Хетити су га звали Апаша. Грци Ефесос. Римљани, под чијом влашћу је доживео славу и величину, незнатно су преиначили грчку реч у Ефесус. Али сами почеци сежу у период без хроника. Остају мање или више доказане хипотезе.

Артемидино чедо

Зна се да је град био склон Артемиди. Њој је био посвећен храм – једно од седам светских чуда.

Артемида из Ефеса је била синтеза грчког и источног култа. Приказивана је са много дојки, била је Зевсова ћерка, Аполонова сестра, заштитница свега слабог и нејаког. Ловила је дивљач и бикове, континентални Грци су је понегде виђали у друштву медведа. За проучаваоце античких старина готово извесно да је у роду са једном староиранском богињом.

Од целог чуда остао је само један једини стуб. Иза њега, на брегу Ајасолук. Тако су Турци чули, па изговорили, грчки назив брда по надимку апостола Јована, Хагиос Тхеологос. На врху је засела тврђава са византијском цитаделом коју су преузели и доградили селџучки Турци, оставивши оближњем граду име. Испод ње остаци Јованове цркве, једне од највећих хришћанских богомоља Источног Римског Царства. Подигнута је на месту за које се сматрало да је Јованов гроб. Ту је и Иса-бегова џамија. Све су то значајни споменици. Али као да издалека тек помало љубоморно сведоче навали путника који су изгледа чули само за овај преостали стуб Артемидиног храма и у траву зарасле темеље.

Први храм је саграђен много раније, рушен је, чак је и тонуо због мочварног земљишта, али на истом месту је пре двадесет и шест векова настало оно велелепно Артемидино светилиште којем су се потом дивила поколења. Градњу је издашно потпомогао лидијски краљ Крез. Мада ће његово краљевство пропасти – прогутаће га амбициозна Перзија – све до данас ће остати упамћена изрека „богат као Крез“. Изгледа да је краљ заиста био имућан јер је храм имао необично моћне димензије и 106 стубова. И сваки пут када је обнављан, број стубова и површина коју је обухватао повећавали су се.

У својим епиграмима Антипатер Сидонски је оставио запис о тадашњим светским чудима, од пирамида преко Колоса са Родоса до Семирамидиних висећих вртова. „Али када сам коначно угледао Артемидин храм, који се уздиже до облака, све друго је избледело. Да ли је Хелиосово око ишта слично видело осим Олимпа?“

Легенда каже да је човек по имену Херострат запалио храм да би ушао у историју. Мада је са историјског становишта та прича вероватно погрешна, Херостратово име је, упркос забрани спомињања, до данас остало симбол лудила људи који желе да остану упамћени по сваку цену.

На ушћу Каистроса

Крећемо се након контроле карата ограђеним археолошким подручјем Ефеса. Још није ни десет сати, виде се само мање групице туриста међу рушевинама. Прво што човек уочи када изађе из сенке дрвореда на путу који води у центар Ефеса јесте огроман антички театар који понекад погрешно називају амфитеатар, што би сугерисало затворени круг. Ова грађевина је била једна од највећих своје врсте у време настанка, примала је 25000 гледалаца. Представе су каткад биле на живот или смрт – Ефес је први увео гладијаторске игре још 69. године Старе ере.

Док се на камењу испод грађевине сунчају мачке тешко је замислити окрутну забаву пре два миленијума. Склопим очи и видим гладијаторе како гутају напитак помешан са пепелом – калцијум је помагао зацељивању костију. Чекају негде у подземним одајама да на њих дође ред. Знају да би то могли да буду последњи тренуци њиховог живота.

Археолози су у Ефесу открили гладијаторско гробље. Младићи чији су скелети одавали повреде типичне за гладијаторске борбе имали су између 20 и 30 година. Они који су доживели тридесету били су ветерани.

Отворим очи. Мачке се и даље излежавају на камењу. Баш их брига за моју историјску меланхолију.

Окрећем се улици која избија право на театар. Звали су је Лучка улица. Заправо је она по реконструисаној ширини била претходник данашњих булевара.

Одавде су видљиве размере горке шале коју је историја приредила Ефесу. Најпре му је омогућила да се развије у један од најмоћнијих градова тадашњег света. Био је главни град римске провинције Азија. Лука је изграђена на ушћу Каистроса у море – данас се река зове Мали меандар. Али земљотреси и наплавине кречњаком богате воде су луку постепено одвајали од града. Освајачи, од Гота до Арапа, такође су учинили своје. Опљачкан, срушен земљотресом, лишен мора које се повукло осам километара на запад, град којим су господарили и Александар Велики и римски император Август, опустео је.

Тек га је археолошко одушевљење људи из 19. века, пре свега Аустријанаца, поново учинило доступним. Од пре 10 година је на листи светске културне баштине.

Виртуелни Ефес

Све ово постаје скоро опипљиво када уђете у Музеј доживљаја - Епхесус Еxпериенце Мусеум. На 2400 квадратних метара, има места и за леп кафић. Захваљујући савременој технологији посетиоци могу да доживе визуелно реконструисан град. Рачунарски оживео из таме векова уз помоћ тродимензионалне графике, Ефес ме је потпуно омађијао. Нашли смо се у Лучкој улици, коју смо малочас видели. Била је потпуно другачија.

Група Немаца са којом смо ушли у ову дигиталну пећину прошлости шапутала је међусобно – види ово, дивно, ох, или ах. И заиста, 123 ласерска пројектора, моћан звук, мирисни ефекти и вештачка магла, учинили су пројекцију толико убедљивом, визуелно-звучни атак на чула је био толико доследан, да сам при надреалној вожњи кроз улице Ефеса осетио стварну вртоглавицу.

Дуга и славна историја града испричана је убедљиво. Од самих почетака до врхунца, природних катастрофа, хорди освајача па све до неминовног краја.

Напослетку, визуелна представа нас је одвела на сам почетак. Ефес је био Артемидин град. Међу поклонима давних посетилаца храма археолози су открили предмете који потичу чак из Индије. Артемидина слава је била свеобухватна.

Посебно је интересантан митски одговор на питање, како је једна од најпопуларнијих грчких богиња, моћна и хировита Артемида, дозволила да изгори њен храм? Како је Херострату пошло за руком да јој нанесе тако велико понижење?

Одговор, заправо изговор, поприлично је уверљив. Артемида је те кобне јулске ноћи 356. године пре Христа морала да присуствује рођењу једног краљевског дечака – Александра Великог. Била је, такорећи, оправдано одсутна.

Сада су њена слава девице, заштитнице дивљачи, деце и нејачи, те популарност богиње која воли плес али и уме да са својим нимфама заигра коло, помало заборављене. Међутим, уверен сам да се она опет понекад потајно појави код свог светилишта, које је било два пута веће од Пантеона. Рецимо, када се месец закачи за онај преостали стуб храма. Јер месец је – њена круна.

Клозет као туристичка атракција

Напољу је већ врело. Однекуд су се појавиле реке туриста. Пењемо се улицом која се у античка времена звала Широка, али су је данашњи људи назвали по Куретима, митолошким демонским чуварима тек рођеног Зевса, који су копљима ударали о штитове да Хронос, који је Зевсу радио о глави, не би чуо плач тек рођеног бога.

То је заправо била главна улица Ефеса.

Низ репрезентативних јавних грађевина, али и виле богатих грађана, с обе стране улице представљали су само срце политичке, верске и економске моћи. Блага узбрдица води од Целсусове библиотеке до Хераклеове капије.

Шетамо хватајући хлад који остављају неке од реконструисаних фасада. Одмарамо се у сенци Хадријановог храма. Светилиште је посвећено римском цару, рођеном код далеке Севиље, Трајановом штићенику, трећем у низу од пет „добрих царева“. Цареви су имали божански статус и њихов култ су неговали они поданици, који су имали вишак новца и жељу да искажу лојалност.

На архитраву, носачу изнад стубова, исписано је да је храм подигнут године 117. или 118. у част Артемиде Ефеске, римског цара Хадријана и народа града Ефеса.

Иза храма је улаз у остатке великог термалног купатила. У античкој метрополи их је било неколико.

После предаха настављамо навише.

Пред једном грађевином, надомак храма влада гужва. Прилазим табли испред улаза. Да ли сам добро разумео? Ту је био јавни тоалет. Улазим за већом групом азијских туриста. Мимоход поред видљивих рупа у камену не допушта превише задржавања и дивљења. Иза леђа надиру стално други људи, жељни да виде где су антички људи наслањали своје стражњице.

После сам прочитао да су овакви клозети били уједно и места за преговоре и пословне разговоре. Оно чему на Балкану углавном служе кафане. Коришћење је било бесплатно, али иза тога се крила пословна идеја. Урин је употребљаван за прераду коже.

Та непоправљива људска радозналост, која нас тера да забадамо нос чак и у клозетске рупе ишчезлих цивилизација, почиње да ме забавља.

Личну хигијену после обављања физиолошке потребе становништво јео државало уз помоћ сунђера и воде. Изгледа да није било обавезног прања руку, али о томе не желим да мислим.

Гледам како да се искобељам из азијске групе која фасцинирано зури у некадашње клозете.

Једно је јасно – Ефес је пре два миленијума имао све што многа људска насеља и данас сматрају недостижним луксузом: Јавна купатила, тоалете, позориште, библиотеке, топлу и хладну воду, канализациони систем, подно и зидно грејање.

Вечни дизајн мозаика

Даље уз улицу застајкујем испред појединих грађевина. У Ефесу су пронађени неки од најочуванијих зидних слика и подних мозаика источног дела Царства. На левој и десној страни улице били су велики засвођени тремови које су придржавали дорски стубови. Такав тип трема звао се стоа. Иза њих су се налазиле радње и улази у приватна имања и куће.

Размишљам о сјају античких метропола и дивим се подним мозаицима испред некадашњих радњи.

Најбоља оцена њихове допадљиве мустре јесте коментар једног Холанђанина који ми је у пролазу допро до ушију: „Овако нешто радо бих поставио на свом трему“.

Размишљам и о тамној страни те сјајне цивилизације. Робовски рад је био предуслов успона. Аристотел је сам поседовао робове и сматрао да постоје људи који су по својој природи предодређени за ропство. Мада је то било већинско мишљење у робовласничком друштву, треба да се зна да су постојали људи попут стоичког филозофа Алкидамаса који је пре скоро три миленијума рекао да је Бог све људе ослободио и да природа никога није учинила робом.

Елита оваквих градова као што је био Ефес имала је још неколико ствари на располагању, које су живот испуњавале чулним и духовним задовољствима.

Веза библиотеке и јавне куће

Јулије Целсус био је моћни проконзул провинције Азија у Римском царству. Столовао је у Ефесу. Сматра се да је за живота намеравао да подигне библиотеку. То је оставио у аманет сину Тиберију, а овај је то и остварио. Уједно је библиотека постала и Целсусова гробница. Кажу да је библиотека чувала преко 12 000 свитака.

Скулптуре које су красиле фасаду данас су у једном бечком музеју – Софија, Арете, Епистеме и Еноја. Мудрост, храброст, знање и прва мисао.

Када су аустријски стручњаци седамдестих комад по комад, камен на камен, реконструисали фасаду Целсусове библиотеке , вероватно нису могли да наслуте да ће то постати најупечатљивији пример античке библиотеке и највеће туристичко благо Турске.

Док покушавам да у објектив свог телефона ухватим себе испред библиотеке, мисао ми побегне ка забавној чињеници да је библиотека подземним пролазом била повезана са јавном кућом. То је практично значило да су жене из јавне куће затицане како читају у библиотеци, а мушкарци који су кренули да понешто прочитају могли да наврате и до јавне куће. Епоха о којој причамо са тим није имала проблема.

Одлазимо из Ефеса потпуно опчињени. Док аутобус упаљеним мотором означава да је време да уђемо, још једном се осврнем на овај величанствени, мртви град којег живи посећују у масама. Сетим се да је мени најдражи грађанин Ефеса био је Хераклит. Предсократовски филозоф је рођен у овом граду око 520 пре нове ере. Његова мисао је, дакле, стара више од 2500 година. Савременици су му дали надимак „хо Скотеинос“ – Мрачни. Јер је та мисао каткад умела да буде непрозирна.

Ходао сам улицама којима је ходао омиљени антички филозоф из мојих студијских дана. Говорио је да смрт за душу значи да постаје вода. У својим воденим фрагментима покушавао је да објасни савременицима да је све кретање, постајање и нестајање. „Ко уђе у исту реку, њему тече стално друга вода“. Од тога су доцнији филозофи направили чувену формулу „све тече“. Филозофија је тражење самог себе. Космичка ватра је праузрок и исходиште свега. „Народ мора да се бори за закон, као за градске зидине“. Ово звучи актуелно. Али и ово: „Рат је отац свих ствари". Ходам улицама којима је ходао овај човек, чија ће ватра као космички логос запевати Миљковићевим гласом шездесетих година прошлог века.

У овом граду је настало још једно чудо од речи и мисли. Кажу да су овде умрли и Богородица и апостол Јован. Апостол Павле је, боравећи и учећи три године у Ефесу, написао Прву посланицу Коринћанима. А у њој и најлепше место Новог завета: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“.

И напослетку: „А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“.

Слажем се, Павле. Тако мислим док аутобус већ граби ка обали Егејског мора.