Смирна – Александров сан

Трећег јутра у Измиру запутимо се трамвајем дуж обале ка југу. Изађемо на станици Караташ. Измирски залив светлуца на јутарњем сунцу. Прелазимо булевар који је деведесетих отет од мора и залазимо у градску четврт која се на први поглед не разликује од осталих крајева у Измиру. Само што је стрмина захтевала да свака наредна улица која води паралелно дуж обале буде неколико метара изнад претходне. Степенице које попречно повезују ове улице као да воде у небо. Кварту Караташ су Сефарди, који су након протеривања из Андалузије 1492. овде нашли уточиште, дали уметничко-пословни карактер.

Мој драги Измире

Брзо смо на свом циљу, у сокаку са лепим кафеима. Назван је по Дарију Морену. Морено је рођен 1921. у сефардској породици, а славу је стекао као глумац и шансоњер на француском и турском.

Једна од његових плоча на турском звала се Мој драги Измире. Вероватно због тога на улазу у кућу у којој је одрастао на енглеском и турском стоји натпис: Последња воља Дарија Морене.

А испод тога:

Драги мој Измире,
мој слатки, драги Измире,
ако једног дана умрем далеко од тебе
нека ме донесу теби.
Али док ме носе ка гробу,
нека не кажу „Мртав је“.
Нека кажу: „Он спава“.

Мореновој бисти друштво прави кип Енрика Масијаса на другој страни сокака. То је француски шансоњер јеврејског порекла из Алжира, познат по својем обнављању андалузијског звука.

Лифт од марсељске цигле

Нешто даље, на дну сокака, избијамо у подножје грађевине по којој Измир можете одмах препознати – торањ историјског лифта. Asensör – турска реч за лифт је позајмљена из француског. Изградио га је 1907. сефардски трговац текстилом и добротвор Несим Леви. Цигле су допремљене из Марсеља, са друге стране Медитерана. До тада је једини начин да се са Митхат-пашиног пута на нивоу мора дође у Халил Рифат-пашину махалу био – да се савлада 155 степеника. Приход од употребе лифта Леви је наменио сефардском старачком дому и болници.

Улазимо у лифт и после тридесетак секунди излазимо на платформу, са које се отвара поглед на град који се буди, на море и другу обалу залива са измирским небодерима на којима блешти светло са истока. Кафе на платформи се тек отвара. Нигде никога. Током целог боравка у Измиру град ми није био овако близак, скоро само мој. Ово је место са којег могу да га обухватим погледом као да га грлим. И да до миле воље ћутим.

У подножју лифта попили смо кафу у пријатном кафићу у којем смо били једини гости. Смишљали смо свој следећи циљ.

Сахат кула

Враћамо се једну станицу трамвајем. Излазимо на трг по којем је Измир познат у свету – Конак. Дочекују нас платна разапета на стубовима. На тргу стварају угодну хладовину. Али око се неумитно зауставља на једној каменој вертикали – на измирској Сахат-кули.

Прича о овој необичној грађевини је прича о њеном творцу, француском архитекти Рејмону Шарлу Переу. Стигао је у Измир 1880. као учитељ француског за децу богатих западњака и турских бегова. Али је његова првобитна професија била једнако тражена. Почео је у Измиру градити виле за господу, потом џамије и цркве. А на двадесет пету годишњицу владавине султана Абдул Хамида II године 1901. подигао је Сахат-кулу, данашњи симбол града Измира.

Кула је висока 25 метара, Пере је надахнуће за декоративне елементе нашао у маварском стилу. Сатни механизам је поклонио немачки цар Вилхелм Други.

Рeјмон Шарл Перe је себе овековечио у Измиру, граду у којем је умро 1929. Његова жена и деца су после његове смрти отишла у Француску. Размишљам о људској пролазности и варљивој судбини људских дела – ни Перe није могао да наслути да ће баш његова Сахат-кула постати визуелни знак по којем ће се читав век после његове смрти у свету препознавати град који је он волео.

Иза Сахат-куле, на тргу се налази Конак џамија. Њу је својевремено пожелела Ајша Ханим, жена моћног измирског Мехмет-паше. Жеља јој се испунила 1755. Све до данас је то остала једна од најлепших измирских богомоља. Орнаменталне плочице око прозора, клесани камен и склад остављају утисак османске отмености.

Измирска чаршија

Иза модерно уређеног трга и историјске зграде градске управе, чека нас стари пазарни део града, Кемаралти, пијаца и чаршија са хиљадама радњи. Скоро да нема видљивог прелаза. Из модерног Измира упадате у гротло оријенталног шаренила. Сокаци са дућанима сачињавају лавиринт у којем је можда најпаметније погледом потражити минарете две џамије. И поћи према оној која је на северу – то је Хисар џамија, 5 Straßencafé am Kemeraltı Bazaar.

Пијачна подручја на Медитерану су места на којима се путници могу најбоље угостити. У то сам се уверио у Палерму, Солуну, ево и у Измиру. Сам живот овде пулсира с радошћу.

Неколико пута смо се изгубили пре него што смо пронашли пут до Кизларагаси-хана, каравансараја изграђеног одмах иза Хисар џамије. У дворишту хана је башта кафеа, а на спрату, у сеновитом ходнику, уз аркаде, мали кафић у којем смо остали дуго пијуцкајући турски чај и дивећи се призору.

Најпре је настао мевлевијски сокак који је водио до текије. Ту су настале прве радње. Када је 1592. изграђена данас најстарија измирска џамија – Хисар џамија – око ње су настајали дућани и каравансараји. Било је три таква хана, а бурна времена је претрајао овај један у којем пијуцкамо чај и размишљамо о историји.

Агора

Окрепљени, поново уронимо у пијачни мравињак. Мешају се мириси кафе, роштиља, слаткиша, тканина. Мирис мора. Заправо мирис рибе. Идемо сокаком у којем се свежа риба стално полива водом. Овакву рибарницу на отвореном свако би пожелео у свом комшилуку. Обећавамо себи да ћемо данас ручати рибу.

Сада тражимо античку Смирну. Зову је Агора и налази се на десетак минута хода од пијаце. Излазимо из пијачне гунгуле, прелазимо Ешреф-пашин булевар, на којем је увек саобраћајни шпиц. Залазимо иза једне огромне зграде и на другој страни видимо античке рушевине. Њихова монументалност нам говори о томе да овај град испод оријенталног слоја скрива више хиљада година грчке историје.

Најстарија Смирна је била нешто источније од овог места, на брду које се данас зове Кадифекале. На безбедној дистанци од мора и освајача. Легенда каже да је Александар Велики, спавајући у тој Смирни, уснио пророчанство које га је обавезало да се центар града пресели на узвишење Пагос које је ближе мору. И управо ту је настала грчко-римска Агора, центар моћног средоземног града.

Плаћам улазницу и одлазим најпре колонади стубова који сведоче о некадашњој величини и моћи града. Смирна је неколико пута у историји била разарана земљотресима. Један од најразорнијих десио се 178. године после Христа. Један од оних који су дали свој печат овом месту јесте Марко Аурелије, римски цар и филозоф. Владар светског царства који је своје дело Самоме себи написао на грчком, препознао је значај разорене Смирне и наредио је да се обнови. Заправо, шетамо највише по његовом наслеђу.

Александров сан

У подземном делу античких остатака Смирне, проналазим чесму из које куља вода. Умивам се, пуштајући да ми течност охлади подлактице. Замишљам затворених очију живот у овом граду који је прогутала земља, па је ископан за наше радознале погледе. У слике из холивудских филмова са античким темама уплићу се слике малопређашње пијачне вреве. Сетим се и стиха Хајнера Милера о историчару Момзену који се жали да – рушевине ћуте. Ослушкујем ту тишину.

Нешто даље угледам лукове базилике. Светлост која допире кроз недостајући свод прави криптичне шаре. Лепота овог места је помало сетна. То је споменик пролазности.

Ипак се мора посетити ово место. Ту је највидљивије на чему почива данашњи Измир – на славној античкој, па византијској Смирни. Важна је и за хришћанску историју, налазимо је и у библијском тексту. Једна од седам хришћанских заједница које се спомињу у новозаветном Откровењу Јовановом јесте она из Смирне. Хришћански светитељ Поликарп био је овде епископ, у Смирни је и погубљен баш за владавине Марка Аурелија. Уосталом, турско име града – Измир – у себи крије старији, старогрчки назив: Ис Смирна. У Смирну.

А Смирна? Кажу да је миришљава смола, миро, или смирна, уграђена у ово име. А она је добила назив по Мири, Мирни или Смирни, лепотици коју је богиња љубави Афродита навела на грех са Мириним оцем, кипарским краљем. Из тог греха родио се Адонис, бог лепоте и вегетације. На крају митолошке приче Афродита Миру или Смирну претвори у мирту, жбунолико дрво које засечено даје миришљаву смолу – миро.

Рибљи трг

Огладнели смо ходајући античком Смирном. Враћамо се истим путем и само што зађемо у пијацу, изгубимо се неколико пута. Фраза која се олако изговара за нека места – да се на њима може наћи све, од игле до локомотиве – изгледа дословце важи за измирску пијацу. Тражећи Рибљи трг, наишли смо чак на радњу која продаје оригиналне америчке и руске аутоматске пушке.

Уз мало среће проналазимо Рибљи трг окружен низом ресторана. Овде је доминантан мирис роштиљске рибе, белог лука и лимуна. Седамо у један добро попуњен ресторан наспрам споменика жени која под мишком држи рибу. Некако се споразумемо. На јеловнику су и фотографије понуђених јела.

На сто нам стиже одлична риба уз коју једемо још бољу салату. Узимамо по један освежавајући напитак.

Изненађење је потпуно када одем на касу да платим. Забрађена девојка с љубазним осмехом на добром енглеском изговара суму за коју не могу да поверујем да је тачна. Око девет евра. Може се рећи да смо на целом Средоземљу јели најбољу свежу рибу за најмање пара баш на измирској пијаци.

Елма за крај

Упутимо се у хотел, али не можемо да претходно не свратимо до Кафеџијског сокака, који се попут тунела помаља одмах уз каравансарај. Залазимо у њега и уживамо у жагору гостију који из десетина кафеа ћаскају уз кафу или чај.

Одлучимо да седнемо у један кафе чије дрвене клупе као да су пресвучена пиротским ћилимима. За разлику од бројних других радњи ова има и сопствени тоалет, Иначе су чаршијски тоалети на скоро сваком ћошку, чисти и јефтини.

Долазимо у искушење да наручимо кафу која заводљиво мирише. Испред гостију за другим столом, а и на столу код газде, видимо у стакленим шољама течност боје махагонија. Елма. Чај од јабуке. Препознамо му мирис – исти онај у којем смо уживали у Истанбулу или Алањи. И наравно, пожелимо га.

Када смо наручили још по један чај од јабуке, газда се насмејао. Било му је драго. Питали смо га да ли зна где можемо да купимо тај чај. Он је говорио понеку реч енглеског. Отишао је у један оближњи дућан и донео нам цело паковање. Платили смо, уз добар бакшиш, а он је руку ставио на срце, поздрављајући нас осмехом.