Читај ми!

Кише и љубав на ободу Најробија – у дому Карен Бликсен

Жена широког белог осмеха, уоквиреног са нешто тамноцрвене шминке што се глатко сједињује са бојом њене коже, дредова дугих скоро до колена, у модерној јакни и сукњи сивих боја, дочекује ме причом о Карен Бликсен (1885 – 1962), данској књижевници чији је живот више везан за Кенију него за њену родну земљу. Путујући у ове далеке пределе о којима ништа није знала, није ни сањала да ће долазак у дивљину за њу бити – долазак кући.

Кише и љубав на ободу Најробија – у дому Карен Бликсен Кише и љубав на ободу Најробија – у дому Карен Бликсен

Неколико једрих кактуса, низ наранџастих цветова који се промаљају кроз зелену оградицу дуж главне стазе и кипариси засађени 1931, када је Карен Бликсен напустила Кенију, дочекали су ме испред праве хацијенде из шпанских филмова.

Европски дом од сивог камена, ни велики ни мали, довољан да у њему срећно живи једна породица, изгледа као да је пренет из Данске или Енглеске. Додата му је огромна покривена тераса која наткрива цео предњи део куће: јасно је да се ту, заправо, одвијао највећи део живота.

Један фењер, као подсетник на давна времена, и даље стоји окачен изнад главног улаза. Предњи део куће скоро да и нема зидова: ту је девет прозора, ту су класична старинска бела врата са чак дванаест крила! По потреби, цео дом може изаћи у природу: када се сва врата и прозори отворе, дневна соба постаје део шуме и травњака, а трем чини да у случају топле летње кише, све може остати отворено.

Била би то, ипак, сасвим обична кућа да кров није урађен са две симетричне баџе од камена између којих је бели кровни кибицфенстер, малено испупчење са два прозорчића, са посебним минијатурним кровом и – сатом. Да, време пролази неумитно и односи са собом и животиње и људе.

Ова кућа је прозор у стару Кенију, каква је била пре стотинак година. Стари сат плени лепотом али ужасава неумитношћу: подсећа шта је све прошло, подсећа да ће све проћи.

Слушајући о колонијалном времену у Кенији, овако неутралан – јер нити сам из народа који је био колонизатор, нити који је био колонија, без предрасуда, већ само са одређеним компасом људскости и надам се поштења, не знам шта да мислим, који закључак да донесем. Много су пропатили Африканци, али је неоспорно и да је међу колонистима било разних људи, па и оних крајње добронамерних.

Није реткост да су белци који су долазили у Африку такође имали тежак живот и доживљавали неправде. Догађало се и да заволе ову узбудљиву земљу и њене становнике. Чини се да је једна од таквих била Карен Бликсен. Дошла је да се уда за свог рођака, шведског барона Брора вон Бликсен-Финекеа, а затим постала баронеса, земљопоседница и управница фарме од чак четири и по хиљаде ари, од чега је шесто било засађено кафом.

Није било нимало једноставно водити тај велики посао, јер је у томе била сама, будући да се њен муж препустио чарима алкохола и блудног живота. Иако је Брор, заправо, био аристократа и по много чему изузетан, пре свега један од бољих сафари водича и ловаца којег је Африка видела, његова раскалашна страна дошла је до изражаја у доба „Срећне долине“.

Тада је у Кенији живело више од двадесет хиљада европских досељеника, углавном британских аристократа и авантуриста. Уживали су у природи и сунцу, али и у промискуитету, пошто су размене жена биле нарочито популаран хоби, као и коришћење дроге и алкохола. Било је ту и свакојаких других порока, чак и убистава. Карен се од мужа убрзо растала и нашла љубав свог живота – Дениса Финча Хатона, правог господина, мада је убрзо и господин нашао љубавницу.

Лепа црнкиња показује ми оно што је остало од Каренине фарме. У дворишту, на отвореном, и даље стоје машине из тог доба, приколице чији су дрвени делови одавно пропали, и један трактор, који је сасвим сигурно био врхунац технике када је пре скоро стотину година орао афричку земљу...

Неуморно фотографишем: можда ће једном те фотографије бити некоме интересантан историјски траг.

Точкови трактора су од метала, а задњи су сасвим необични, ретки, са металним сечивима за орање. Ван куће, сада музеја, огромна фарма је претворена у резиденцијални комплекс који сад носи назив „Карен“, па ту и нема шта да се види. Одушевљава ме стаза око које је направљена пергола са бескрајним пупољцима пузавица што су начиниле кров изнад стазе.

Какав је тежачки посао одржавати плантажу кафе подно планине Нгонг! На сваком ару земље посадили су шесто стабљика ове биљке. Кључно је кад се сади да се не оштети ниједан делић њеног дугог корена у земљи који, ако се савије или поломи, убија биљку. Младим стабљикама потребна је заштита од сунца, а око њих не сме бити корова. Тек после четири године мукотрпног одржавања, кафа ће дати свој плод.

Но, несрећа није било мало на фарми: у Карениној књизи описује се смрт чак петоро блиских људи, трговина кафом је повремено доживљавала велике падове, а суша, затим и пожар учинили су да Карен не може да изађе на крај са проблемима. Морала је да прода фарму. Док је била у Кенији, недостајала јој је Данска, а када се вратила кући, недостајала јој је Африка.

Неколико година после повратка написала је једну од најбољих књига о Кенији, „Из Африке“, или како је преведено на српски – „Моја Африка“. По тој књизи снимљен је и истоимени филм који је освојио чак седам Оскара, у режији Сиднија Полака, са Мерил Стрип и Робертом Редфордом у главним улогама. Као дете сам са оцем гледао овај филм и запамтио разне узбудљиве призоре – вероватно најлепше пределе афричке природе приказане у неком филму до дана данашњег, а нарочито сам био очаран снимцима саване из авиона.

Дирнула ме је и романтична љубавна прича, однос са староседеоцима пун поштовања и разумевања, мада сад, када сам поново одгледао тај филм, чини ми се предугачак и на тренутке патетичан. Тек, због тога сам у Најробију једва чекао да посетим Музеј Карен Бликсен.

„У тој дивљини сам научила да се чувам наглих покрета. Жива бића која ту обитавају изузетно су плашљива и имају нарочиту способност да нас избегну и пред нама нестану када се томе најмање надамо. Ниједна животиња не уме да буде тако савршено мирна као дивља. Ми, цивилизовани народи, изгубили смо способност да будемо мирни, и морамо се учити тишини од дивљачи“, пише, између осталог, Бликсен (Карен Бликсен, Моја Африка, Геопоетика, Београд, 2014, са данског превео Радош Косовић).

Књига је прави омаж Африци, историјско сведочанство колонијалног времена у његовим последњим трзајима, опис невероватног живота са зебрама, лавовима, жирафама, носорозима, газелом која је сама дошла да живи са књижевницом.

Са подједнаком пажњом Карен пише о свом угљару, који јој је био драг, и о краљу Енглеске који јој је дошао у посету. Испуњена топлином за људе који раде са њом на фарми, препуна разумевања према локалним обичајима, које је и данас тешко схватити... Она не осуђује, она разуме, и тиме подучава.

Било је потребно да прође чак седамдесет и седам година да би се њено дело, иначе класика данске, а на неки начин и афричке књижевности, превело на српски језик. Иако је први пут објављено 1937, на српски је преведено тек 2014. године у издању Геопетике (Хрватско издање је објављено 1986. године).

Недопустиво је да тако важна дела измичу српској култури, неприхватљиво је да објављивање овог превода није сматрано за важан догађај нашег културног живота.

Љубав увек рађа љубав. Карен је волела Африку и Африка је узвратила љубављу. Увек ће се наћи неко ко ће бацити камен и рећи: да, али она је симбол колонијализма, она је савршени пример белог колонисте због којег је Африка толико пропатила... Но, ја верујем да је најважније шта о томе мисле Африканци, и то њени суграђани, каква они имају сећања на њу и шта они кажу о њеном животу. А волели су је, и воле је, као једну од својих, подједнако носталгични за њом као што је она била за њима.

Та љубав се огледа и у томе како беспрекорно одржавају музеј и сваки детаљ у кући, која је у највећој могућој мери обновљена да изгледа као у време док је Карен ту живела. То је кутак Европе пренет у афричку равницу. Кућа је симбиоза два света, али два света која нису само ратовала и увек била један другоме супротстављена, већ су се у вртлогу светских дешавања добро упознала, а онда и заволела.

Опасне су предрасуде у свим правцима: и према камену треба бити човек, а камоли према другом човеку. Када се Карен Бликсен вратила у Европу, са собом је у једној кутији понела нешто афричке земље. После њене смрти наследници су ту земљу помешали са оном узетом покрај куће у Данској где је живела, и са том мешавином је сахранили.

„Две хомогене целине никада не могу да створе једно цело... Мушкарац и жена постају једно... Десна рукавица са својом супротношћу, левом рукавицом, чини целину, пар рукавица; али две десне рукавице ћеш бацити“, тако је Карен Бликсен писала о половима који чине целину, и таквим очима посматрала свет: град и село, белце и црнце, сушну и кишну сезону, хришћане и муслимане.

Кустоскиња музеја прича ми како се Карен бринула о свим људима који су живели на земљи што је припала, и како их је често лечила. Једном, док је обилазила свој посед, запазила је да је једног црнца приклештило дрво. Код себе није имала морфијум, али је имала писмо данског краља који јој захваљује на послатој лављој кожи. „Ово ће ти ублажити бол“, рекла је, измисливши како је писмо лековито, и ставивши му га на груди да несрећном човеку барем мало умањи патњу. На њено изненађење, прорадио је плацебо и болесник је стварно тврдио да му је бол као руком однесен.

После тога су многи болесници тражили да се на њихове ране привије краљево писмо, што је Карен радо чинила, па је оно на крају било „препуно сукрвице и разних супстанци“, како сама Карен пише. А пише и ово: „Осећам да ћу се, где год се налазила у будућности, увек питати: да ли пада киша у планинама Нгонг?“ Африканци знају да она о њиховим кишама које живот значе брине и на оном свету.

Какав је однос могла имати Карен са својим пријатељима Африканцима, за којима је такође патила у Европи, осетио сам истог дана када сам посетио њен музеј. Читаве недеље по Најробију ме је возио таксиста Чарлс. Средњих је година, прехрањује своју породицу вожњом.

Сасвим случајно сам на њега налетео, допао ми се, и тако смо започели заједничко путовање. Са беспрекорним знањем енглеског језика и манирима енглеског џентлмена, бринуо се о мени као да сам му род рођени.

„Господине, молим Вас, никако не можете одавде отићи а да не посетите гроб господина Хатона, љубавника Карен Бликсен. Молим Вас, господине, то је веома важно, биће Вам жао ако тамо не одемо. Јесте далеко, али ево, ако су паре проблем, одвешћу Вас бесплатно“, наговара ме Чарлс, и ми убрзо крећемо. Тај одважни љубавник био је, као и већина људи, комплексна личност. Уз то, неизмерно је волео природу, био је пилот, и Карен је описала како су јој неки од најсрећнијих тренутака у животу били управо летови над Африком.

Заједно су изабрали место на којем ће бити сахрањени, са дивним погледом на равницу. Када би џиповима кружили по савани, једно би готово неизоставно предложило: „Хајде да се возимо до места где ће нам бити гробови“. То је управо правац у којем смо ми сада кренули.

Недавно је откривено да је Хатон чак два пута водио на сафарије енглеског краља Едварда Осмог – успео је да га убеди како није добро да колима упадају у станишта животиња током ловачких сафарија, и да је боље да животиње фотографишу и снимају него да их убијају, те је из тих дружења покренута иницијатива да се оснује Национални парк Серенгети, један од најважнијих у целој Африци.

Судбина се окрутно поиграла, у једном прелету авион се срушио и Хатон је погинуо – дан пре него што је требало да превезе Карен за Момбасу на њеном повратку у Европу. Бликсен га је надживела тридесет и једну годину. Она је сахрањена у Данској, а Хатон високо у Нгонг брдима, изнад фарме на којој су живели, а које су били изабрали за заједнички гроб.

Остала је прича о њиховој љубави, али и о његовој слободној природи, тако уклопљеној у кенијску дивљину, због које је долазио у сукоб и са Карен.

Чарлс пажљиво вози по мокром коловозу, пошто је управо пала киша. Узак земљани пут вијуга кроз шуме и села, па на путу има пуно домаћих животиња, али и деце која весело дочекују пљусак. Иза једне окуке нагло стадосмо усред поља кукуруза: да сам сâм ово место тражио, тешко да бих га нашао. Обелиск од тамног, готово црног камена, уздиже се у минијатурној башти пуној разноликог цвећа, покрај пута, али усред шуме.

„Лепо се молио онај ко је лепо волео и човека, и птицу и звер“, написано је на споменику. Чарлс ми прича како су, непосредно после смрти пилота, Масаји ратници известили да се често кад сунце залази или излази, око гроба крећу два лава. На висини, гроб је погодно место одакле пуца поглед на равницу, на стоку и дивљач која њоме тумара.

Настављамо даље земљаним друмом, и опажамо ветропарк са низом ветротурбина начичканих по самом ободу планине. Пролазе кола и засипају нас прашином. Град се промаља кроз зеленило.

„Међу мноштвом људи досељених из Европе у Африку, нашло се и добрих и поштених, иако је јасно да је колонизаторски систем дубоко неправедан, чак злочиначки. Но, разумевање се мора показати према сваком човеку и његовом делу – што није оправдавање система у којем су живели, због којег су дошли; не, то је само ствар човечности и правде. Понекад су и они били жртве сопственог система.

У сваком случају, то је сад прошлост и не вреди бити огорчен, а увек вреди бити поштен“, објашњава Чарлс своје виђење, али и додаје да је Карен веома популарна јер одговара свима: бившим колонизаторима она је доказ да није баш све било тако страшно као што јесте било, а Кенијцима годи да имају неког „свог“ у Европи, чији стандард и услове живота сањају.

Судар светова, несклад и склад Европе и Африке у срцу једне борбене даме, и то у ери владавине мушкараца, спојио је заувек два континента.

Дошао сам у ову земљу киван на колонизаторе, убеђен да су сви редом били крвави били експлоататори, сурови људи који су изградили удобан живот на туђој несрећи... Одлазим збуњен.

Човечност домородаца чак и према колонистима само још више истиче неправду… С друге стране, очигледно је да човек треба добро да се замисли и да не осуђује олако оно што не познаје.

недеља, 02. јун 2024.
19° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије