Очи у очи са орангутаном у џунгли Борнеа

Замислите да орангутан од неколико десетина килограма изводи акробације са дрвета - тик изнад ваше главе. Ништа чудно, ако се налазите у џунгли. Женка на коју смо налетели, будућа мама, је у скоку са стабла на стабло - журила на ручак. Свежа воћка чека је сваког дана на истом месту - у Националном парку Танђунг Путинг.

До њега смо стигли на традиционалном броду клоток, који право из луке у Јаванском мору, реком Сакоњер, упловљава у џунглу Калимантана, индонежанског дела острва Борнео.

Усред џунгле постављене су станице за храњење. На њима једном дневно орангутане чека сигуран оброк. На три станице их поред ручка чека и публика, јер је то атракција због које туристи широм света долазе на Борнео.

"Ту можемо видети орангутане, али и понеку дивљу свињу која је дошла на хранилиште да се почасти остацима кора од банана. На ово хранилиште је долазио и један гибон по имену Боб. Боб је један од дивљих гибона који се родио у Кампу Лики. Добро се слаже са орангутанима. Понекад покуша да отме банану из руку младих орангутана. Тада се млади орангутан прилично наљути и покуша да ухвати Боба, али се то никад не деси", препричава нам Џефри, дипломирани економиста који скоро шест година ради као туристички водич у џунгли.

Шта ако нападну 

Нашу екипу на станици Камп Лики, где је пре више од 50 година започело истраживање орангутана у природном станишту, сачекало је неколико орангутана, међу којима и једна беба.

Боб није био ту, али јесте "џангл чикен", тј. кокошка из џунгле, која је, као и ми, држала одстојање - јер шта ако орангутан нападне?

"Они нису грабљивци, повучени су и доброћудни", умирује нас туристички водич Ариф, по професији биолог.

Објашњава да орангутани нису претња за човека, али да нека правила морају да се поштују.

"Они су велики и снажни. Одрасли мужјак је осам пута јачи од човека, а женка четири пута. Зато увек морамо бити на одстојању... На тлу су спорији од нас, на дрвећу би било другачије....", истиче туристички водич Ариф, иначе биолог.

О безбедности посетилаца али и орангутана брину ренџери, који живе у кућици надомак станице. Они чувају и сервирају храну и старају се да туристи не узнемире краљеве ове џунгле.

Чим стигнете на станицу, одмах вас упозоре - држите одстојање од пет метара, немојте им давати храну и не користите блиц када их фотографишете. Немојте ништа јести и пити пред њима, јер би то било започињање сукоба.

За разлику од Свете шуме на Балију, где мајмуни туристима скачу на главу и позирају за селфи, са орангутанима на Борнеу је дружење на даљину.

Кад орангутан украде клоток

Два сата посматрања орангутана који се смењују за трпезом - пролети. Након тога, водичи брзински пакују ствари јер се жури на клоток. Ариф нас упозорава да бисмо могли да останемо без брода.

"Много пута, кад сам радио у истраживачкој станици, орангутан дође и украде храну или нам чак украде чамац. Замислите само - закачимо мали чамац конопцем и вежемо посебним чвором, а он га одвеже и користећи руке, одвесла на другу страну реке. Али увек забораве да га привежу на другој страни. Туристи нам онда вичу да нам је чамац сто метара од места где смо га оставили", прича нам Ариф кроз смех.

Наглашава да је реч о веома паметним животињама, те да се њихова интелигенција може поредити са интелигенцијом петогодишњег детета.

Ипак, водичи признају да се не плаше да ћемо остати без превозног средства и да постоји други разлог због којег журимо на брод.

"У касно поподне мајмуни долазе до обале реке, где ће преноћити. То значи и да је то најбоља прилика за нас као посетиоце да их посматрамо дуж тока реке. То је стварно сјајно", каже Џефри.

У то смо се и сами уверили.

Ноншалантно шушкање међу крошњама сигнал је за путнике да напрегну очи и у густој шуми пронађу наранџасто крзно.

И да уживају у призору.

Готово последња кућа на свету 

Борнео је треће острво по величини на свету и готово последње место на којем орангутани живе у природном станишту.

На целом острву које Индонезија дели са Малезијом и Брунејом живи 61.000 орангутан. Реч је о угроженој врсти. Има их још на Суматри, али пет пута мање.

Национални парк Танђунг Путинг од 1971. године чува ову врсту од изумирања.

"Докторка Беруте Галдикас провела је више стотина сати проучавајући орангутане у дивљини... Радила је са министром шумарства како би се заштитили млади орангутани, сирочићи, и како би их послали у рехабилитациони центар. Кад би се опоравили, препознавали су храну из природе и понашали се природније. Враћани су у џунглу, у своје природно станиште", каже Ариф.

Од почетка овог пројекта у дивљини су рођене три генерације орангутана.

"То је невероватна чињеница, јер у дивљини орангутани преживе седам, осам година, а овде је реч о три генерације", поносно објашњава.

Шумском човеку људи отели кућу

Национални парк се простире на више од 400 хиљада хектара тропске шуме - са десне стране реке. Са леве стране је шумовити појас знатно ужи.

"Земљиште на левој обали реке Канан припада заједници. На њему се налазе плантаже уљаних палми, та област се развија, доста се гради и људи се баве пољопривредом. Орангутани живе у преосталом делу шуме", каже Ариф.

На левој страни реке се пак чешће може видети орангутан - не зато што их тамо има више, већ зато што живе на знатно мањем простору. Не умеју да пливају, па не могу да пређу реку и дођу до националног парка. Осуђени су на скучени простор.

То је и највећи проблем за ове животиња. Њихово станиште нестаје - секу се шуме и ничу фабрике и плантаже.

"Потребна нам је боља законска регулатива како би мајмуни и остале дивље животиње биле највећи приоритет у будућности. Није потребно само нахранити народ и зарадити, већ морамо сачувати шуме и биодиверзитет", поручује Ариф.

Градећи гнездо, окресују дрвеће - и ствара се нови живот

На обнови шуме несвесно раде и орангутани - наговештава то и значење њиховог имена -"шумски човек" (oran - човек; hutan - шума, на индонежанском).

"Они своја гнезда граде изнова сваког дана, а то је истовремено и једини човеколики мајмун који их гради да би у њима спавао. За градњу користе грање и лишће које кидају. Тако настане место у крошњи кроз које се сунце пробија до тла, па из семења које на њега падне расте ново дрвеће. Чак га и распрше... Поред семенки које падају на земљу, ове животиње практично окрешу дрвеће док праве гнезда и помажу раст младица проређујући крошње и омогућавајући да сунчева светлост стигне до тла. То је изузетно важно за екологију", истиче Ариф.

Њихов опстанак представља залог за будућност. Као и ово парче џунгле у Националном парку Танђунг Путинг, где 6.000 јединки ствара нови дом за будуће генерације.

Да би тај број знатно порастао - потребно је да им и кућа буде већа.

"Неке невладине организације, као што је Међународна организација за заштиту орангутана, али и локалне организације као што је Зелени тим и неке друге, покушавају да купе земљиште како би оно било у власништву и безбедно за дивље животиње. Али то је веома тешко јер је област врло велика", истиче Ариф.

Зато је неопходна помоћ државе. Људи који раде овде волели би да се национални парк прошири или да земљиште добије статус заштићеног подручја. Тако би се не само сачувало, већ и увећало национално богатство Индонезије, али и богатство целе планете.