Јагњетина или интернет, пред каквим је избором туриста на Гренланду

„Када је Ерик Црвени спустио своје сидро у овај фјорд, свуда је било дрвећа висине четири до шест метара! Сада је шума на Гренланду реткост. Клима се променила."

Шармантна мелескиња, елегантно попуњена као многи мештани, јер током дугих зима ништа није лепше него у топлом дому замезити, рецимо, сушену фоку, показује ми трагове Викинга, својих предака по очевој линији.

„Ерик Црвени! Тај опаки Викинг, тај вајни криминалац којег волимо, на којег смо поносни! Требало је храбрости па се упутити ка западу, ка крају света, бити спреман да пропаднеш са његове ивице у понор, у доба када су сви мислили да је Земља равна плоча! Пошто је истеран са Исланда због убиства 982. године, дошао је у ове шуме.

Та година сачувана је у нашим сагама, још давно записаним народним предањима, које вероватно сачуваше тачну годину, јер су историчари недавно утврдили да су викиншки костури које су овде пронашли живели око 1000. године нове ере. Ерик је ову земљу назвао ,Зелена земља'.

Немогуће је да није знао за лед и глечере, јер олује и ледене санте уништише му скоро половину флоте - од 24 брода са колико је кренуо са Исланда, 14 је једва допловило на ове обале! Преко хиљаду година славе наши епови његове маркетиншке трикове речима: 'Aко земљи даш добар назив, сви ће желети да у њу дођу!' 

Генетичари тврде да су давнашњи Инуити обожавали да пешаче. Започеше своју турнеју око десет хиљада година пре Христа, негде у Монголији, па преко Алеутских острвапређоше до Аљаске.

Ни ту им ђаво није дао мира, него препешачише целу Канаду и негде око две хиљаде и пет стоте године пре Христа домогоше се Гренланда. 

Али ти људи, тврде историчари који лове и пишу у мутним водама, нису успели да опстану у овој клими. Покушало је још индијанских народа да се овде настани, али без успеха, да би Ерика Црвеног дочекала ненасељена земља!

Тек после неколико векова, из Канаде се доселише Инуити поново, овога пута да ову земљу зову својом заувек, али тада Викинзи - изумреше! Клима је постала хладнија, а њихови производи више нису били потребни Норвешкој и Данској.

Како су комуникације у то доба биле успорене, требало је неколико векова да у њиховим матичним државама сазнају да те насеобине више не постоје. Морски путеви бејаху тешки и неизвесни, па дуго векова њима нико није ни пролазио.

Званично су Гренланд и даље сматрали својом територијом и уцртавали га на мапама, а тек после више векова слали експедиције да утврде да ли је неко од старих досељеника још преживео..."

У овом кратком предавању мог водича, које је успело да у два минута сажме целу историју Гренланда, највише ме је заинтересовала синтагма „историчари у мутним водама", па је упитах да ли она верује у ову званичну историју.

„Не знам. Тешко ми је да поверујем да су Викинзи овде били пре мојих предака. Гледам њихове потомке и видим да они не могу овде да издрже. Ми можемо и одувек смо могли. И више од тога, ми овде немамо шта да издржимо, нама је овде лепо, ми зими уживамо. Невероватно ми је да, у доба када је клима била још блажа, наши преци нису успели да преживе."

Ако негде и данас живи дух Викинга, онда је то у месту Касиарсук на Гренланду. Њихово присуство осећа се у леду, у хладном ваздуху и замрзнутој води.

Џинови и манекени 

Остаци њихових насеља, несразмерно скромни за напор који је потребно уложити да би се до њих дошло, причају о јаким, упорним људима и тешком времену. Ретки споменици приказују их шизофрено: на некима су брадати, крупни и груби, на другима изгледају као господа са париских модних писта.

„Ако бих се за нешто борио у животу", причао ми је касније Данац Јорг када сам га упитао како он замишља Викинге, „борио бих се за право да замишљам своје претке како год ја хоћу. Нама, Данцима, то је важно. Ако неко жели да Викинге замишља као давнашње џинове и да им велича снагу и храброст, која је неминовно била велика, зашто би то било забрањено? Ако неко жели да их представи као интелектуални врх госпоштине тог времена, чак ни то не би било далеко од истине".

Да ли је истина негде између, или на неком десетом месту, то нико са стопостотном сигурношћу не зна.

У Касиарскук сам дошао бродићем претвореним у такси, који једном недељно повезује ово место са Насарсуаком који се налази тачно преко пута фјорда. Зауставио се овде на минут, колико да ме, као врећу брашна, избаци и укрца новог путника.

Још се таласи нису смирили од заустављања, а бродић се већ видео на хоризонту. Претходни туриста је отишао, ја долазим: како много посетилаца има ових дана!

Једна усамљена ледена санта која плови фјордом у сутон тачно испред неколико металних кућица, друга доста даље на фјорду, метални стуб за сателитске пријемнике и неколико споменика Викинзима - тако изгледа панорама местаКасиарсук.

Да ничега од тога нема, не би се много нарушила лепота овог предела.

Интернет на сат 

Касиарсук је саграђен на обронцима ниских брда. Овде су живели и живе сви становници Гренланда: и првобитни Инуити, и древни Викинзи, и нови Инуити, и данашњи људи.

Мора да их је све управо тај склад између благих падина, сунца и брдских врхова привукао, мада ми делује невероватно да, од толиког пространства, не знајући једни за друге, сви они бирају исто место за своја насеља.

Ово место је због своје историје на неки начин свето; кроз целу историју оно је магнет за живот људи на Гренланду.

Санта леда која ми стално првилачи поглед, необичног је облика и као да се саглашава са мојим мислима. Исполирана сунцем и таласима, попримила је облик издуженог људског лика, а са једне стране део је остао да лебди у ваздуху, па се чини као неки риболики човек винчанског лика који је изронио из дубина као из суштине, који нас све посматра и при том нам маше.

„Када су се Викинзи доселили у ово подручје, саградили су две групе насеља, удаљена једна од другог. До сада смо укупно пронашли остатке 620 фарми, што би значило да је ту живело око две-три хиљаде људи."

Једна од ретких раштрканих дрвено-металних кућица у Касиарсуку је и инфо-центар, ресторан и биртија. Једино место у овом делу Гренланда на коме се може користити бежични интернет и при том гостити комадићима јагњетине са поврћем. Интернет је скоро скупљи од јагњетине - један сат интернетакошта седам еврића!

„Неко не може да живи без јагњетине, неко без интернета, бирај у коју групу спадаш", рекла ми је још једна пуначка Инуиткиња док ми је пружала мени. „Дај обоје!", рекох, помало дрчно, као да сам богат, или луд, или обоје - на свој начин.

На свега петнаестак километара удаљености постоји још једно насеље са неколико кућица, до којег води утабан сеоски пут.

Бесни риболовац 

Зато се мештани возе у мини-џиповима налик аутомобилчићима из забавног парка, само подигнутим на огромне точкове, направљеним за једну особу, погодним за прелазак преко бара, рупа и свакакаквих других препрека.

Комично је посматрати како корпулентне домаћице поскакују заједно са џиповима возећи се по неравном путу. Током мог, додуше кратког боравка, нисам видео ниједног мушкарца. Да ли је то била случајност или није, оставићу машти читалаца. 

На једном камену види се споменик Викингу који у дрвеном чамцу покушава да улови храну. Снажан и зајапурен, подигнутих руку, замахнуо је копљем да прободе рибу, али као да боде, у најмању руку, аждају Светог Ђорђа. Изгледа помахнитало и бесно.

„Са овим се не бих качио, а богами не бих му дошао ни у госте", помислио сам док сам споменик фотографисао.

Метални одливак прикован је за велики камен, са све викиншким штитовима и резбареном крмом брода. Симпатичан спој уметности и природе подсећа на то да је овде тешко донети било шта, укључујући и постоље за споменик. Мештани су ванредно сналажљиви, научили су да се довијају на све могуће начине.

Грубе, разбијене стене у околини изгледају као да је тај мрки Викинг узео целу планину у руке, затим је бесно искидао на делове и разбацао свуда унаоколо. Вире поломљени делови камења свуда, а на једном таквом делу у даљини види се други споменик.

Зелена статуа и црвена планина, нешто зелене траве испод са плавим фјордом по коме плови једна бела санта и плави свод који све повезује.

Водич и његова будућа

За разлику од претходног споменика, овај горди Викинг изгледа господски. Са висине надгледа град и цео предео. Испод њега налазе се уредне фарме и њиве. Време је топло. Чини се као да се ледено доба управо завршило, а ова санта је последњи његов сведок. 

„Што је више санти леда, то је гора ситуација... То значи да се глечери отапају. Чим нема много леда, значи да је нешто успорило њихово отапање...", објашава ми водич, указујући на познату истину да много тога није онако како голом оку изгледа.

Нисам планирао да имам водича. Дошао сам овде потпуно сам, не познајући никога. Само сам се појавио и шетао се по насељу и околним пољима када ми је у сусрет дојурило необично возило, продукт љубави трактора и мотокултиватора, са огромним тракторским точковима, а између њих је намештено седиште мотокултиватора.

Док упада по рупама, на седишту скакуће у вис корпулентна дама, која се затим заустави тик до мене, уз речи: „Полако ходај! Ходаш по гробовима правих Викинга!" Учиних једино што сам могао - слегнух раменима и погледах је упитно.

„Ја сам водич... или боље рећи будућа супруга водича." То му, ваљда, дође исто, или можда још важније?!

„Ови малени земљани темељи, заправо мало издигнуте земље у облику потковице обрасле травом,остаци су Тјодхилдине црквице, а око ње се налазило гробље које је највероватније било такође опасано земљаним зидићем", каже ми, нудећи своје услуге и улазницу за нешто новца.

Не знајући шта да јој кажем, извинио сам јој се што сам газио по травњаку за који се испоставило да су гробови њених предака. 

„О, није то тако страшно. То су само гробови. Кости су им давно преместили у лабораторију у Данској". 

Скривени град 

Лакнуло ми је. Нити су то стварно њени преци, а и видим да су отишли на излет преко мора. Мало црног хумора, мада је лепо сведочити о вези међу давнашњим и данашњим генерацијама које преко миленијумаспаја лепота али и тежак живот овог предела.

„Овде се налазе гробови 143 Викинга, као и једна масовна гробница из десетог века. У дванаест гробова пронађени су остаци дрвених ковчега, а претпоставља се да је ово гробље било коришћено свега тридесет до педесет година. На јужној страни од цркве сахрањивани су угледнији грађани, а то претпостављамо јер се по скелетима види да су ти људи били бољег здравља. Има доста сахрањене одојчади са генетским деформитетима, што је вероватно због инцеста који је у то време у овој малој средини био нарочито чест."

Свашта су открили ти историчари, мислим се и размишљам како да прикријем неке своје грехе тако да их ниједан знатижељник не открива ни за хиљаду година.

Није лако описати рушевине викинших здања. Сада је то само камење разбацано у чудним облицима, зарасло у траву. Био сам зачуђен да на већини локалитета трава чак није ни покошена!

Да немам водича и да ту и тамо нема покоја ознака, на одређеним местима никако не бих препознао гомилу разбацаног камења као изузетно важне археолошке остатаке који су заправо неугледни, мали и неодржавани, несразмерно свом значају.

Штала за туристе 

А огроман значај том, често тешко видљивом скупу камења, даје историјски контекст, то што су то прве грађевине Европљана на америчком континенту, што сведоче не само о Викинзима, већ о храбрости, неустрашивости, борбености људског соја који је спреман да, по цену многих живота, оде на крај света, и од њега начини свој дом.

Имао сам среће што ме је водич пронашла, јер тешко да бих сам у трави успео све да их сагледам. 

„Ово овде је била централна зграда у којој је живело више породица... ово су били амбари и штале." 

Свака част археолозима који на основу тако мало остатака неустрашиво откривају чињенице после хиљаду година!

Да сте тим Викинзима рекли да је важно то што граде шталу и да ће они најупорнији туристи долазити да виде последњи њен камен пропао у земљу, како ли би реаговали?!

Свесни да је историја помешана са легендама потенцијално добар извор прихода, те да то може до овог места да доведе огроман број туриста (можда чак и више десетина током летњих месеци!), мештани су, предвођени водичевим будућим супругом, двестотинак метара даље направили реплике цркве, старог викиншког и старог инуитског дома.

„Масовни туризам на Гренланду - па то сам ја!" помислио сам док сам обилазио један од најзначајнијих туристичких локалитета на Гренланду, потпуно сам. Не бих могао да замислим хорде људи како уништавају ове стазе и пашњаке, како покушавају да, уместо сећања и знања, кући однесу комаде старих здања. На срећу, овде су спокој и изолација још увек гарантовани сваком становнику и сваком дошљаку.