Сегедин – варош на Тиси са највише сунчаних дана у Мађарској

Од Суботице до Сегедина је само 40 километара ваздушне линије. То је један школски час, чак и за аутобус локалног суботичког превозника који нас вози према Хоргошу. Сунце излази с десне стране, румена лопта изнад мрке, бескрајне равнице.

Кренули смо у пола седам ујутро једином аутобуском линијом у току дана. Знам да није реално очекати вожњу као између Ахена у Немачкој и холандског Мастрихта, где су границе ишчезле, али не очекујем ни ово. Мада туда пролази сваког јутра аутобус чека скоро сат времена на граници. Мађарским цариницима се не жури. Трпају један по један бокс цигарета у џак – плен из возила испред нас. Неки шверцери нису имали среће.

Када коначно прођемо, она крвава кугла која је изронила из војвођанске равнице већ је јаркожута сунчева лопта изнад Сегедина. Град који се сместио у близини ушћа Муриша у Тису, надомак тромеђе Србије, Мађарске и Румуније може да се похвали са највише сунчаних дана у Мађарској. Срећан сам што је и нас задесио такав дан.

Љуби ближњег свога

Бирам исти пут ка центру као пре десетак година када сам био овде, поред Нове синагоге, изграђене 1903. Она нам се указује после петоминутног хода на југозапад. На њеном прочељу стоји запис на хебрејском и мађарском – „Љуби ближњег свог...“. Стаклена купола, а унутра јерусалимски мермер, багрем из долине Нила – све то говори о сјају и богатству јеврејске заједнице пре него што су је уништили нацисти. Кажу да је концертна акустика у синагоги изузетна.

Настављамо шетњу скоро пустим улицама. Ту и тамо неки господин шета пса. Сенке дрвореда, уредна дворишта, обновљене фасаде. Да, варош је лепа. Прелазимо прву широку улицу са трамвајским шинама и закорачимо на Трг Еде Мађара са фасцинантним здањем – Палата Рек, из 1907. године. Тада је сецесија била фенси правац у градњи, а архитект по којем је назван трг имао је само тридесет година. Плави лотосови цветови на фасади, линије које као да опонашају воду. Од 2007. је у згради Регионални културни центар у којем су се могле видети репрезентативне изложбе од Пикаса до Шагала. Нас, ненаспаване путнике, посебно радује локал у приземљу – раскошна бечка кафана на сегедински начин. Са дуге листе напитака са укусом кафе изаберем аргентински капучино. И са првим гутљајем помислим – то је то. Делимо деликатан колач који је добио прву награду на неком националном такмичењу и у себи помешао укусе бадема, наранџе и карамеле. Величанствен сегедински доручак.

Андријин трг

Прелазимо преко Дугонићевог трга. Андрија Дугонић, у Мађарској познат као Андраш Дугонич, вишеструко је задужио свој родни град јер је у 18. веку сковао низ појмова из математике који до тада нису постојали на мађарском језику. А 1788. је написао и први мађарски роман Етелка.

Преко пута је зграда сегединског Универзитета, који је овамо пресељен из Колошвара, када је после Великог рата тај град припао Румунији под именом Клуж. О њему је рођен Матија Корвин, мађарски краљ којем до данас подижу споменике где год има Мађара. Лево од Универзитета је Унгар-Мајерова палата, ремек-дело позне сецесије. Угаони торањ је опасан лименим скулптурама девојачких фигура. „За ово се заиста може рећи да је истовремено спокојно, фино, онирично и бизарно“, забележио је Тибор Бакоњи о овом торњу у својој монографији о аркитекти Еде Мађару.

На Тиси

Прелазим мост и видим да Тиса носи комаде леда и пањеве. Ни налик на питому равничарску реку, она је овде моћна и ћудљива лепотица која не крије далеке карпатске корене. Околина је пре 24.000 година била завичај ловаца на мамуте. Хронике спомињу гранични гарнизон Римског царства на Тиси под именом Партискум – то је прво насеље на територији Сегедина. Следи бурна историја са Хунима и Атилом у 5. веку, насељавањем Мађара у 10. веку. Од 13. века Сегедин је јак центар производње соли. После мађарског пораза код Мохача 1526. градом век и по господаре Турци. Њих ће отерати Хабзбурзи.

Тек када сам видео Тису постало ми је јасно због чега је у поплави из 1879. године град потпуно уништен. Од 6.000 кућа преостало је само 300. Улице које прстенасто окружују језгро старог града данас се зову по варошима које су припомогле у обнови. Из големе невоље је васкрсао модерни европски град. Кажу да су се грађани Сегедина у разореном граду заклели, да ће, ако им обнова пође за руком, подићи катедралну цркву. Црква је грађена између 1914. и 1930. године.

Сегедински Срби

Стојим пред том Заветном црквом на пространом тргу и дивим се хармонији произведеној на основу мешавине романских, готских и византијских елемената. Грађани су испунили своје обећање. На тргу је модерна зграда Библиотеке „Шомођи“, назване по Карољу Шомођију који је опустошеном граду 1881. године поклонио 43.701 књигу – своју личну колекцију.

Само пет минута хода од тог места налази се и Црква Светог Николе, изграђена 1778. године у барокном стилу. О тадашњем утицају српских трговаца у Сегедину говори чињеница да је ова српска православна црква саграђена унутар градских зидина, близу обале Тисе. Поред улаза постављена је спомен-плоча која подсећа на сеобу Срба у угарске крајеве пре више од 300 година. У самој цркви је неколико верника. У полутами блиста позлаћен иконостас у стилу рококоа, ремек дело мајстора Јована Поповића. Црква је велика, а удео српског становништва у граду мали – свега пола процента.

Време је за још једну кафу. „Руди еш Фико“ у центру је невероватна мешавина кафеа, пекаре, пицерије и посластичарнице. Ту смо пустили мисли да лутају изнад облачића кафе. Црни зид са лепим крупним цветовима и намештај са патином, ћаскање гостију на мађарском, све то се претвара у још једну разгледницу града.

Варош, лепша но што је била

Одатле није далеко до парка пред мостом и Градске куће коју је осмислио отац мађарске сецесије, архитекта Еден Лехнер. Ваља подсетити да је неколико година после овог задања по његовом нацрту настала и Градска кућа у Зрењанину.

Аустроугарски цар Франц Јозеф је, отварајући сегединску новобарокну Градску кућу 1883. године рекао да ће Сегедин бити „лепши но што је био“. Судећи по вароши што блиста на сунцу овог фебруара, могуће је да је монарх имао право. То потврђује и савршено обновљени градски трг Клаузал. Његова историјска реконструкција је добила награду Европа ностра за 2004. годину. На њему је споменик Лајошу Кошуту, који је свој последњи револуционарни говор против хабзбуршког апсолутизма одржао пред једном оближњом зградом.

Мени лично је занимљивија Миленијумска фонтана, посвећена хиљадугодишњем присуству Мађара на овим просторима. Крилати лавови који носе глобус и дупли крст постали су омиљени мотив за туристичке фотографије.

Гулаш у шопинг центру

Глад ме натерала да се сетим ресторана у којем сам пре десет година појео невероватан рибљи гулаш. Гостионица код старог моста – "Vendéglő a Régi Hídhoz" је још увек ту где сам је оставио пре једне деценије. У међувремену је дигитална револуција од ресторана направила веома тражено место, тако да у време ручка, како нам рече љубазни конобар, нема места. Ипак, завирим у главну салу где гомила добро расположених људи ужива у храни. Тај жагор на ведрој фреквенцији одаје добре ресторане. На зиду, као и тада, виси декоративна карта Велике Мађарске – све до Ријеке. Тријанонски споразум из јуна 1920. године као део Версајских уговора за Мађаре је био – тријанонска траума. Као поражена страна у Великом рату они су прекрајање граница на своју штету дочекали су узвицима – Nem! Nem! Soha!! – Не, не, никада! До 1938. су заставе у целој Мађарској биле на пола копља због губитка територија. Ту националну жалост нису искористили само Хорти и његови следбеници, да би повели Мађарску у још један пораз. Од 2010. године је дан потписивања 4. јуни национални комеморативни празник. Карта се може посматрати као део великомађарског фолклора. Или као знак да је у срцима многих Мађара застава још увек на пола копља. Излазим из ресторана праћен божанственим мирисима мађарске кухиње, са упаљеном лампицом која ми на основу југословенског искуства каже да снови о некадашњој историјској величини пре или касније породе чудовишта.

Паста од белог лука

Али не одустајем од свог гулаша. У близини аутобуске станице је велики тржни центар у којем све понуде имају ознаку – вашар. Тамо је чак и у пластичним тањирима експрес ресторана гулаш одличан. После Другог светског рата град се развија у центар прехрамбене индустрије. Наши људи, који су се још у време „гулаш-комунизма“ снабдевали у Мађарској, изузетно цене Пикове саламе. У самопослузи сам нашао пасту од белог лука. Штрцнеш је из тубе у чорбасто јело и оно добије пун укус. У Берлину сам залазио у мађарску радњу и научио да „фокхагима“ значи бели лук. Та паста је мој сувенир који ће ме подсећати на овај блистав дан у вароши на Тиси.