Древно гробље ајкула откривено у египатској пустињи

А то море није било мртво – докази указују на то да је током периода креде можда представљало тропски рај, у којем су узлазне струје доносиле хранљиве материје у више слојеве воде и тако храниле богат и развијен екосистем.

Сада су палеонтолози, закопане у некадашњем морском дну тог давно несталог мора на висоравни Абу-Тартур, пронашли доказе о његовом богатом животу – зубе ајкула које су успевале у мору препуном рибе.

И није реч о само једној врсти ајкуле. Укупан број различитих врста пронађених у том слоју формације Дуви сада износи најмање седам, пружајући увид у богате морске екосистеме који су некада цветали дуж северног руба Африке.

„Овај скуп налаза заједно указује на морски екосистем богат хранљивим материјама и високе продуктивности дуж фосфогеног руба континенталног шелфа“, наводи тим предвођен палеонтологом Тареком Јасином са Универзитета у Каиру у раду објављеном у часопису Cretaceous Research.

Током периода креде, пре између око 145 и 66 милиона година, Земља је била веома другачије место. Под утицајем климе стаклене баште, коју су покретале тектонске активности, свет је био топлији, са мало или нимало поларног леда. Виши ниво мора значио је да су велики делови копна на којима данас живимо били под водом, укључујући и север Африке.

То знамо, бар делимично, захваљујући фосфатима. Наслаге фосфорита често настају у подручјима високе морске продуктивности, где фосфор интензивно кружи и концентрише се.

Обимне наслаге фосфата у формацији Дуви зато чувају не само остатке овог древног мора, већ и трагове који откривају колико су његове воде некада биле продуктивне.

У претходним истраживањима, Јасин и његове колеге идентификовали су две врсте ајкула на основу неколико зуба пронађених у фосилном слоју. То је био интригантан сигнал, будући да заједница способна да подржи више великих предатора мора имати развијену и продуктивну мрежу исхране испод њих.

Зато су се вратили у Абу-Тартур како би покушали да сазнају више.

А црни и жути слојеви фосфата формације Дуви донели су нове налазе. Научници су пронашли још 14 зуба ајкула, који припадају још пет врста, од којих ниједна раније није била идентификована на локалитету Абу-Тартур.

Када су у питању древне ајкуле, често су управо зуби све што је остало, па суптилне разлике међу њима могу бити једини показатељ на основу којег се одређује врста.

Код зуба пронађених у формацији Дуви, међутим, разлике нису увек биле суптилне.

Неки од зуба били су дуги и танки попут игле. Други су били широки и назубљени, вероватно погоднији за сечење него за пробијање плена. Један зуб био је изразито закривљен, попут карамбита. Неки су имали мале бочне израслине налик очњацима, познате као додатни врхови, док их други нису имали.

На основу других фосилних налаза широм света, истраживачи су утврдили да зуби припадају пет изумрлих врста: Cretalamna cf. Maroccana, Scapanorhynchus cf. raphiodon,Serratolamna cf. Serrata, Squalicorax bassanii и Squalicorax pristodontus.

Свих пет врста први пут је забележено на локалитету Абу-Тартур.

Две су први пут пронађене у Египту – Serratolamna cf. Serrata и Squalicorax bassanii .

Један налаз се посебно издвојио. Scapanorhynchus cf. raphiodon, врста са зубима налик иглама, могла би да представља први познати налаз ове врсте у Африци. Поред тога, према наводима истраживача, могао би да буде и најмлађи примерак ове врсте у фосилним записима, будући да су сви остали познати примерци знатно старији.

Међутим, идентификација ових врста пружа много занимљивију слику од оне коју би могао да опише само „скуп различитих ајкула“.

Као што њихови зуби наговештавају, ове ајкуле вероватно нису директно конкурисале једна другој, већ су заузимале различите еколошке нише у богатом морском окружењу.

„Присуство рода Squalicorax могло би да указује на утицај приобалних подручја и унутрашњег дела континенталног шелфа, док појава рода Scapanorhynchus указује на услове дубљих вода спољног шелфа и континенталне падине“, наводе истраживачи.