Катастрофа која касни: зашто се чини да људи живе боље на планети која све више пропада

Још од шездесетих година прошлог века све су чешћа упозорења о еколошким последицама економског раста и индустријализације. Деградација екосистема, исцрпљивање ресурса, загађење, климатске промене и прекорачење планетарних граница – бројна научна истраживања указују на процесе који би могли трајно да наруше услове за живот људи.

Ипак, светски просек животног века расте, екстремно сиромаштво је, бар до недавних криза, било у опадању, образовни стандарди се побољшавају, а просечан доходак по становнику наставља дугорочни раст.

Тај раскорак представља оно што су истраживачи почетком друге деценије XXI века назвали „парадоксом еколога“ (environmentalist paradox): како објаснити да се људско благостање, мерено доминантним показатељима, побољшава истовремено док се екосистеми урушавају?

Овај парадокс, наравно, не негира постојање еколошке кризе. Али, он значајно усложњава њено тумачење.

Узнемирујућа чињеница

Уједињене нације су 2005. године објавиле извештај Millennium Ecosystem Assessment. Полазећи од констатације да долази до општег погоршања стања екосистема и услуга које они пружају људским друштвима, извештај је потврдио да велики део светских екосистема, као и користи које људи од њих имају, бележи пад.

На тој основи, научници су 2010. године формулисали суштину загонетке: ако се екосистемске услуге које подржавају људска друштва погоршавају, зашто показатељи људског развоја настављају да расту?

То није само академско питање. Оно задире у само средиште савремене политичке расправе. Ако се еколошка упозорења не одражавају на видљиво и опште погоршање услова живота, њихова уверљивост може бити доведена у питање.

Насупрот томе, ако се садашњи просперитет заснива на кумулативној деградацији чије последице тек треба да се испоље, онда је управо нечињење највећи ризик.

Први правац објашњења: проблем показатеља

Једно од првих објашњења парадокса усмерено је на саме показатеље који се користе.

Најважнији индикатори благостања – бруто домаћи производ (БДП) по становнику, очекивани животни век, образовање или њихова комбинација у Индексу људског развоја (Human Development Index HDI) – пре свега мере материјалне и здравствене аспекте живота.

Међутим, они слабо или уопште не обухватају квалитет односа човека према окружењу, отпорност локалних заједница, будућу еколошку сигурност или међугенерацијске ризике.

Део парадокса проистиче из раздвајања „токова“ и „залиха“: показатељи благостања мере токове (приход, производњу, потрошњу), док еколошка деградација погађа залихе (климу, биодиверзитет, плодност земљишта), чије пропадање може дуго остати невидљиво у уобичајеним статистикама.

Зато би парадокс могао бити последица онога што меримо – и онога што не меримо. Последњих година све више се расправља о проширењу система процене тако да обухвате допринос природе људима (nature’s contributions to people), рачуноводство природног капитала и вишедимензионалне индикаторе благостања.

Ипак, чак и уз обогаћивање методологије, основни закључак остаје исти: показатељи друштвено-економских достигнућа још увек нису почели да опадају.

Друго објашњење: велика енергетска и технолошка замена

Најубедљивија хипотеза данас јесте да су енергија фосилних горива и технолошке иновације омогућиле масовну замену услуга које је некада пружала сама природа.

Индустријска пољопривреда повећала је приносе. Хидротехничка инфраструктура ублажава локалне поремећаје у режиму падавина. Здравствени системи смањују смртност независно од непосредног стања животне средине.

Другим речима, савремена друштва развила су способност да амортизују и прилагоде се поремећајима. Али, та способност сама почива на материјалној и енергетској експанзији без преседана.

Најновија истраживања о токовима сировина показују да глобална експлоатација ресурса и даље расте: на светском нивоу економски раст и притисак на животну средину остају у тесној вези.

Парадокс, дакле, не побија постојање еколошких ограничења, већ указује на привремену способност индустријских друштава да, захваљујући огромној потрошњи енергије и ресурса, одложе њихове последице.

Отпорност или привид стабилности?

Једно од тумачења овог парадокса ослања се на појам отпорности (резилијентности): социоеколошки системи могу да апсорбују велике поремећаје, а да се не уруше одмах. Они поседују инерцију, резервне капацитете и способност прилагођавања.

Међутим, таква отпорност може бити варљива.

Истраживања о такозваним „тачкама преокрета“ (tipping points) указују да системи који делују стабилно могу нагло прећи критични праг. Клима, шумски екосистеми и ледени покривачи показују нелинеарну динамику.

Један од забрињавајућих примера јесте крчење Амазоније, које би могло да измени режим падавина и претвори прашуму у савану, са далекосежним последицама по светску климу.

Из те перспективе, одсуство видљивог колапса данас није доказ безбедности, већ можда само период латенције. Парадокс еколога могао би бити израз привидне стабилности која претходи дубљој трансформацији.

Питање размера и неједнакости

Глобални просеци такође прикривају веома различите стварности. За поједине заједнице, поплаве, суше или мегапожари повезани са климатским променама већ данас значе несигурност у снабдевању храном, губитак извора прихода или принудне миграције.

Парадокс је најизраженији када се посматрају укупни светски показатељи. На локалном нивоу, или када се анализира расподела последица, веза између еколошке деградације и рањивости становништва често је много јаснија.

Због тога се расправа последњих година померила ка концепту „сигурног и праведног простора“ (safe and fair space), који је 2012. предложила британска економисткиња Кејт Раворт. Основна идеја је да је искорењивање сиромаштва предуслов за одржив свет.

Међутим, поставља се питање: како помирити поштовање планетарних граница и смањење друштвених неједнакости, ако се просечан просперитет одвија истовремено са еколошким прекорачењима и социјалним неправдама?

Политички ризик парадокса

Једно је извесно: парадокс еколога има двоструко политичко значење.

Може се тумачити као:

– Доказ да су катастрофични сценарији били преувеличани, односно да еколошка деградација има ограничене последице по људско благостање јер је мање озбиљна него што се тврдило или зато што су друштва довољно прилагодљива;

– или, супротно томе, као доказ да су друштва до сада успевала само да одложе трошкове деградације, али не и да их отклоне, што значи да су постојећи механизми посматрања и предвиђања недовољни да прикажу стварно стање.

У првом случају, парадокс подстиче скептицизам и тежњу ка очувању постојећег стања. У другом, он представља аргумент у корист превентивних и опрезних политика. Управо та напетост између два тумачења обележава данашње јавне расправе.

Системска отпорност и зависност од акумулираних ресурса

Једна од кључних тема савремене литературе јесте зависност човечанства од акумулираних залиха: фосилних горива, природног капитала и наслеђене инфраструктуре.

Савремени просперитет заснива се на расту потрошње тих залиха, што представља јединствену појаву у људској историји.

Поставља се, међутим, питање: може ли се такав модел одржати на дуги рок? Парадокс би могао бити одраз модерног света који почива на привременим биофизичким условима. Њихово очување захтевало би или ограничење броја корисника – што заговарају неомалтусијанци кроз политику смањења наталитета – или веру да ће људска креативност и технолошки напредак успети да продуже постојећи модел, што тврде технооптимисти и такозвани корнукопијанци.

Колапс или трансформација?

Сам појам „колапса“ подразумева нагли и свеобухватни слом. Али, процеси којима данас сведочимо могли би бити постепенији, неуједначени и преображавајући, а не нужно потпуно разорни.

Савремена научна литература све више пажње посвећује путањама развоја система, социоеколошким транзицијама, институционалним капацитетима за прилагођавање и системским ризицима.

Тако се расправа померила са једноставног питања – „Да ли ћемо се урушити?“ или „Када ће доћи до урушавања?“ – ка сложенијем: под којим условима, у ком облику и којом динамиком ће еколошка деградација почети да утиче на људско благостање?

Шта нам заиста открива овај парадокс?

Парадокс еколога не оспорава ни научна упозорења ни достигнућа људског развоја. Напротив, он нас позива да превазиђемо поједностављену супротност између катастрофизма и технолошког оптимизма и подсећа да су последице деградације животне средине често одложене, неравномерно распоређене и прикривене материјалном снагом индустријских друштава.

Могуће је да катастрофа само касни. А можда је већ ту, али у мање упадљивим, расутим и другачијим облицима од оних које смо очекивали.

У сваком случају, овај парадокс не затвара еколошко питање. Напротив, приморава нас да га поставимо на нов начин – и са много већом научном строгошћу.

Аутори текста за портал Конверзејшн су: Жан-Мишел Салс, директор истраживања у области економије животне средине, Национални центар за научна истраживања (CNRS); Гај Ришар, директор за колективну научну експертизу, предвиђање и студије у Француском националном истраживачком институту за пољопривреду, храну и животну средину (INRAE), INRAE; Мишел Коломбије, Научни директор, IDDRI