Од неолита до одрживе архитектуре – набијена земља материјал зграда будућности

Некада је опека прављена од блата била главни грађевински материјал. Рекло би се да су та времена остала далеко иза нас. Да ли су заиста?

Из даљине, куће у Вилтширу изгледају као у било ком другом селу југозападне Енглеске, али ако се приђе ближе, јасно је да текстура зидова открива грађевине другачије од оних направљених од цемента, цигле и челика.

Кућа од набијене земље у Кренборн Чејсу један је од ретких пројеката у Великој Британији који је направљен од нестабилизоване набијене земље – грађевинског материјала који се у потпуности састоји од збијене земље и који се користи још од неолита.

Данас, док архитекте настоје да побољшају одрживост сектора који је одговоран за више од трећине глобалних емисија угљеника, концепт коришћења набијене земље узете са самог земљишта на којем је планирана изградња објекта или из непосредне близине, привлачи све више пажње.

Аргумент за материјал коришћен за изградњу на местима која су метеоролошки различита као што су Шпанија и Јапан јесте да се традиционалне технике грађевинарства могу применити за стварање циркуларног процеса градње и решавање савремених проблема.

„Климатске промене учиниле су још важнијим да се набијена земља посматра као главни грађевински материјал. Чињеница да наше температуре (у северној Европи и другим умереним климатским условима) расту значи да набијена земља, као материјал, нуди термалну масу, регулацију температуре и контролу влаге“, објашњава Емад Дамда, водећи архитекта у студију "Tuckey Design", који је радио на изградњи куће од набијене земље.

Еколошке иновације неопходне за решавање мањка стамбеног простора

Прошле године, Организација за економску сарадњу и развој (OECD) објавила је извештај о перспективи урбанизације у Африци, предвиђајући да ће се број градског становништва на континенту удвостручити на 1,4 милијарде до 2050. године. У међувремену, проблем са стамбеним простором постао је карактеристика градског живота широм света.

С обзиром на то да се процењује да је грађевинска индустрија највећи емитер гасова стаклене баште на глобалном нивоу, архитекте и инжењери у овом сектору окренули су се биоматеријалима, попут бамбуса и земље, како би преиспитали начине решавања растуће потражње за инфраструктуром без погоршања климатске кризе.

Присталице набијене земље истичу погодност градње на лицу места – изграђена на месту некадашње циглане, кућа од набијене земље у Вилтширу саграђена је делом и од делова срушених помоћних зграда, а од велике користи било је и то што је земљиште богато глином. Заједно са шутом (измрвљени отпад од рушења зидова), глина је често главна компонента набијене земље.

Џонатан Таки, оснивач дизајнерског студија „Таки“, каже да се земља не користи случајно као грађевински материјал.

„Одлука коју морате донети рано када користите земљу јесте да ли ћете је правити на лицу места од земље која се налази на вашем имања или око њега, или ћете је префабриковати као цигле, а затим је возити на локацију“, навео је Таки.

Пошто природа набијене земље зависи од састава земљишта, који варира у различитим географским подручјима, недостатак конзистентности материјала може изазвати проблеме са грађевинским прописима и осигурањем објеката.

Антонио Мол, стручњак у области заштите животне средине и техничких студија у Архитектонском удружењу, као непријатеље набијене земље наводи воду и ниске температуре.

Докле год киша и хладне температуре остану карактеристичне за британско време, постоји ризик да финије честице набијене земље еродирају током времена и остављају празнине у изложеним спољним зидовима.

„Стабилизована“ набијена земља – где се у смешу додају друге компоненте попут креча или цемента – један је од начина да се заобиђу ови структурни изазови, али употреба овог „прљавог бетона“ прети да поништи смисао коришћења земље са ниским садржајем угљеника.

Један од пројеката на којима Молов студио ради је стамбени блок у Дартфорду под називом Orchard House. У овом случају, Мол се определио за префабриковане блокове који су пресовани у шпанској фабрици, а затим испоручени на градилиште. Иако постоји трошак угљеника због увоза блокова набијене земље, користи су ипак биле веће од ослањања на обичне цигле, каже Мол.

„Реалност је да се у Великој Британији не производи много грађевинског материјала“, истиче Антонио Мол. Ово, заједно са финансијским ограничењима, спречило га је да развије смешу набијене земље са локалног земљишта. Сам процес је такође интензиван, што може одбити инвеститоре.

Роџер Болтхаузер, архитекта са седиштем у Швајцарској који је подстакао употребу градње набијеном земљом у Европи, оптимистичан је у погледу изгледа локализованих фабрика које производе префабриковане блокове, а затим их испоручују на градилишта „у радијусу од 300 километара“ у настојању да се емисија угљеника сведе на минимум.

Болтхаузер је махом користио бивше фабрике цемента и цигли као локације за производњу блокова. Овај архитекта верује да је стандардизација префабрикованих блокова начин да се заобиђе потреба за јединственим одобрењем за сваки пројекат.

Домишљатост нестабилизоване набијене земље је у томе што зграде постају део циркуларног процеса изградње, каже Болтхаузер. Материјали се сакупљају на локалном подручју и користе за стварање нечег новог, али се могу вратити у земљу у случају рушења.

Као извор инспирације, Болтхаузер је навео средњовековне грађевине у Мароку: „Важно је да проучавамо различите грађевинске културе. Можемо учити од старих градитеља. Јасно је колико је набијена земља квалитетна“.