Најотровније дрво на свету ипак заштићена врста

Манчинела, позната и као Дрво смрти пореклом је из приобалних подручја Јужне Флориде, као и из северних делова Централне и Јужне Америке и Кариба.

Биљка је добила име по шпанској речи manzanilla, што значи „мала јабука“. Тако је названа јер плод и лишће биљке подсећају на јабуку. Такође се назива “manzanilla de la muerte“, или „мала јабука смрти“.

Сок који његово стабло лучи је толико отрован и кисео да и најмањи контакт са људском кожом изазива појаву пликова, а може доћи и до слепила ако се додирну очи. Чак и стајање испод њега на киши је довољно да изазове пликове ако кожу поквасе капи кише које садрже сок.

Поред тога, један залогај његовог малог зеленог плода сличног јабуци изазива пликове и јак бол, и може бити фаталан. А ако се једно од ових смртоносних стабала спали, настали дим може да изазвове слепило ако доспе до очију.

Дрво манчинела је прилично атрактивно, расте као високи жбун или као дрво које достиже висину од 15 метара. Дрво има појединачне или парне, слатке и мале плодове сличне јабукама. Мирисна природа јарко зеленог или зеленкасто-жутог воћа привлачила је и тровала шпанске конквистадоре, бродоломнике и данашње туристе.

Употреба дрвета манчинила

Иако се топло препоручује да се држи подаље од овог потенцијално смртоносног дрвета, староседеоци и колонисти су кроз историју секли грађу и користили његов сок. Дрво је (а у неким областима се и даље користи) пажљиво сечено и сушено на сунцу како би се неутралисао сок, а затим се користило за израду намештаја. Неки староседеоци су користили сок за премазивање врхова стрела за лов.

Манчинела је распрострањенији него што се мисли, и постоји разлог зашто га људи остављају на миру. Расте на приобаљу и у мочварама у тропским климатским условима, где пружа заштиту од ветра и помаже у спречавању ерозије.

Обично расте у гроздовима и може се наћи међу мангровима. Манчинела је наведен као угрожена врста на Флориди и у опасности је од изумирања.

Залутали научници

Група научника је 1999. године на путу свог истраживачког пројекта стигла на Тобаго и пробала плодове ове непознате биљке која је расла између манга и кокоса, мислећи да је нека од врста јабука. Први симтоми су били све теже гутање и отицање грла, али су ипак спасени, јер су појели малу количину ових плодова.

На основу својих искустава чланови ове експедиције су тада за Британски медицински магазин описали симптоме које су имали.

Плодови су у почетку слатког укуса, који постепено постају горки, а грло се све више стеже и скоро је немогуће прогутати комадиће плода. Затим се у грлу осећа врелина, као да су појели љуту паприку. Симтоми су трајали око осам сати.