Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији

Пронађени предмети могли би да представљају најстарије отровно оружје на свету, на локалитету старом 125.000 година, смештеном на обали некадашњег језера у Саудијској Арабији. На каменим алаткама, које су вероватно коришћене за лов на крупне животиње, откривени су трагови материје добијене од отровног дрвета, које је у прошлости било познато по својим токсичним својствима.

„Старост од 125.000 година значи да су ови предмети знатно старији од врхова стрела премазаних отровом, недавно откривених у Јужној Африци, који датирају од пре око 60.000 година“, рекао је за Лајв сајенс коаутор студије Крис Кларксон, археолог са Института за геоантропологију „Макс Планк“ у Немачкој и Универзитета Грифит у Аустралији.

„Ипак, нисмо успели да утврдимо како је тачно отров припреман нити да ли је био делотворан. Зато бих ово описао као потенцијално најстарији доказ о употреби отрова за ловачко оружје, а не као недвосмислено утврђен првенац“, додао је Кларксон.

У новој студији, објављеној у часопису Сајенс, истраживачи су испитали локалитет стар 125.000 година на југу Саудијске Арабије, познат као Урук Алџелибах, што у преводу значи „пешчане дине код појила“. То је за Лајв сајенс изјавио коаутор студије Франс ван Бухем, геолог са Универзитета за науку и технологију „Краљ Абдулах“ у Саудијској Арабији.

Данас је то подручје „врело, изузетно суво и прекривено пространим пешчаним динама“, објаснио је Кларксон. Налази се у оквиру Руб ел Халија, једне од најтоплијих и најсушнијих пустиња на Земљи.

Међутим, научници су утврдили да се на том месту некада налазило слатководно језеро површине око 340 квадратних километара и дубине до 29 метара. Фосили откривени на том подручју указују на то да је језеро некада подржавало богат биљни и животињски свет. Међу животињама су били нилски коњи, биволи, нојеви, камиле, газеле и орикси, док су од биљака биле заступљене палме, трска, дрвеће и жбуње. Рани савремени људи вероватно су користили ове природне ресурсе за исхрану и друге потребе.

„Помисао да су нилски коњи и огромни биволи живели око језера на месту где се данас налази пустиња Руб ел Хали заиста показује колико су се драматично променили ови предели, али и клима на Земљи“, рекао је Кларксон.

Изузетно откриће каменог оруђа

Археолози су на локалитету открили више од 5.500 камених артефаката, као и изузетно добро очуване остатке биљног материјала, укључујући влакна, смоле и дрво.

Међу пронађеним предметима било је и неколико камених врхова са оштећењима насталим приликом удара, што одговара њиховој употреби у лову на крупне животиње. Микроскопска анализа открила је и трагове животињског ткива у близини врхова ових алатки.

Распоред каменог оруђа у великој мери поклапао се са местима на којима су пронађене групе животињских костију. То указује на то да је обала језера била важно место за лов и обраду уловљених животиња, наводи се у студији.

„На већини палеолитских локалитета сматрамо се срећним ако пронађемо камено оруђе и можда неколико животињских костију. Овде, међутим, можемо да почнемо да реконструишемо чему је то оруђе служило и које су друге материјале људи комбиновали са њим“, рекао је Кларксон.

Истраживачи су утврдили да су људи можда ловили животиње помоћу алатки чији су врхови били премазани отровом. На неколико камених врхова пронађени су хемијски остаци повезани са биљком Acokanthera schimperi, познатом и као отровно дрво стрела. Ова биљка, чија су токсична својства позната од давнина, природно расте у источној и централној Африци, као и на југу Арабијског полуострва.

Афрички ловци су екстракте ове биљке користили за премазивање врхова копаља и стрела, како би паралисали или усмртили плен.

Ипак, остаје нејасно како су ловци који су користили отров успевали да избегну тровање приликом конзумирања уловљених животиња.

„Дејство отрова зависи од супстанце, дозе и начина на који доспева у организам. Отров унет директно кроз рану не мора да делује на исти начин када се прогута“, објаснио је Кларксон.

Он је додао да је познато да су ловци током историје понекад уклањали месо око места ране пре него што би појели остатак животиње.

Ови налази показују да су истраживачи често потцењивали технолошку сложеност раних људских заједница, јер је велики део материјала који су користили био органског порекла и није сачуван до данас, нагласио је Кларксон.

„То нису били само људи који су одбијали комадиће камена од већих комада стене. Они су комбиновали камен са дрветом, биљним влакнима, смолама и потенцијално отровним супстанцама како би правили сложене алатке и оружје“, истакао је он.

Количина доказа о начину на који су људи израђивали и користили оруђе на овом локалитету изузетно је значајна, рекла је за Лајв сајенс Еленор Скери, археолошкиња са Института за геоантропологију „Макс Планк“ у Немачкој, која није учествовала у истраживању.

„То се односи и на микроскопски ниво, на пример на откривање трагова начина на који су људи причвршћивали врхове копаља, али и на ширу слику читавог локалитета и веома убедљиву просторну повезаност ловачког оруђа са костима животиња попут нилских коња“, објаснила је она.

Локалитети на Арабијском полуострву на којима су истовремено пронађени камено оруђе и животињске кости веома су ретки, каже Џефри Роуз, палеолитски археолог са Универзитета у Алгарвеу у Португалији, који такође није учествовао у истраживању.

„Овде имамо хиљаде артефаката на обали древног језера, заједно са остацима нилских коња, бивола и нојева. Неки од камених одломака могу поново да се споје, што значи да је оруђе израђивано управо на том месту. То су драгоцени нови подаци“, рекао је Роуз.

Пут из Африке

Арабијско полуострво налази се између Африке и остатка Азије и представљало је један од главних путева којима су се људи ширили широм света. Периоди појачаних падавина, који су се понављали током прошлости, могли су да учине иначе негостољубиве пределе погоднијим за живот.

Ипак, врела пустиња која данас прекрива велики део Арабијског полуострва отежава научницима да истраже многе детаље о овом важном копненом мосту у једном од кључних раздобља људске историје.

Истраживачи нису пронашли људске остатке. Упркос томе, претпостављају да је локалитет највероватније припадао савременим људима, односно врсти homo sapiens, а не некој другој људској врсти.

„Знамо да се homo sapiens већ проширио из Африке и да је у овом периоду био присутан у југозападној Азији. Старост локалитета уклапа се у време тих раних миграција“, навео је Кларксон.

Ови налази допуњују све бројније доказе да су влажнији климатски периоди на Арабијском полуострву стварали миграционе коридоре између Африке и Азије и омогућавали развој богатих станишта у којима су људи могли више пута да се насељавају.

Ипак, Роуз је упозорио на једно важно ограничење истраживања: сви камени артефакти пронађени у овој студији прикупљени су са површине тла.

„Ниједан од њих није ископан из слојева којима је утврђена старост. Датум од пре 125.000 година односи се на језеро, а не на оруђе. За саме алатке то представља само највећу могућу старост“, објаснио је он.

Будућа истраживања на овом локалитету требало би да буду усмерена на проналажење камених артефаката који су остали сачувани у слојевима некадашњег језера.