Највећи светски експеримент – како су САД покушале да створе супер пса

Експеримент је спроведен у огромном, наменски изграђеном објекту на фарми у Мејну, САД. Преко 500 штенаца – кокер шпанијела, биглова, шетландских овчара, басенџија и жичанодлаких фокс теријера – проучавано је тамо 13 година.

Од рођења, развој сваког штенета је пажљиво документован: прва реакција на страх, први покушај једења чврсте хране, прва борба са штенетом из легла, прво махање репом.

Са пет недеља старости, штенци су почели да пролазе кроз низ тестова који су процењивали све, од интелигенције и склоности ка доминацији до емоционалне реактивности и способности учења.

„Када се легло штенаца родило, тачно сам знао где ћу бити сваког дана наредних 12 месеци“, написао је један од вођа студије, Џон Фулер, 1985. године.

Истраживачи су покушали да одговоре на многа питања.

Да ли су неке расе паса заиста паметније од других? Да ли различите расе имају различите личности? Колико је родитељско васпитање важно за штене? Шта се дешава ако је нормалан развој штенета поремећен? И да ли је могуће узгајати изузетно интелигентног „суперпса“?

Од дешифровања псеће генетике до проналажења најбољих начина за социјализацију штенаца, резултати овог масивног експеримента заувек су променили наше разумевање паса, а такође су задали и последњи ударац еугеници.

Мегапројекат за псе

Други светски рат се управо завршио, а у Сједињеним Државама је почело златно доба науке: огромна средства су се улагала у истраживање.

Научници су могли да размишљају на велико, а велике суме новца су додељиване без претераних питања.

Студија, која је касније од милоште названа „Школа за псе“, била је један такав пројекат. Добила је 632.000 долара финансирања – или скоро девет милиона долара у данашњим доларима. Данас, тај износ делује невероватно за сличан пројекат.

До тада је еугеника – идеја да се генетска супериорност може постићи селективним узгојем – већ била дискредитована. Због своје улоге у нацистичким злочинима током Холокауста и послератног нагласка на људским правима, еугеника је сматрана неприхватљивом и неетичном за истраживање у мејнстрим науци.

Међутим, неколико утицајних научника је наставило да заступа еугенику. Остали су уверени да је генетика главни фактор који одређује понашање и да се пажљивим одабиром родитеља може створити наводно боља врста човека.

Покушај доказивања да су „лоши гени“ криви за све

Међу овим научницима био је Алан Грег, тадашњи директор одељења за медицинске науке Рокфелерове фондације, задужен за расподелу приватних добротворних средстава организације.

Грег је био заинтересован за модернизацију психијатрије и проналажење узрока непожељног понашања. Веровао је да „делинквенти, ментално оболели криминалци, емоционално нестабилне особе, психопатске особе“ сви могу имати заједничко објашњење: лоши гени. У стварности, питање колико су наше личности и понашање одређени генетиком је много сложеније.

Грег је био посебно забринут због онога што је сматрао расипање новца потрошеног на образовање. Боље разумевање генетике, написао је у писму из 1945. године, јасно би показало да особа може „стећи онолико интелектуалне користи од правог избора партнера колико и од 800.000 долара у школама“.

У то време, већина генетских истраживања је рађена на воћним мушицама или пацовима, али Грег је имао нову идеју: Шта ако би научници покушали да узгајају изузетно интелигентног пса – створење које би сигурно привукло пажњу јавности – како би доказали своју тврдњу да је интелигенција у великој мери наследна?

Грег је био спреман да финансира овог хипотетичког „супер пса“.

У потрази за „супер псом“

Пси су одавно постављали занимљиво питање генетичарима. Изузетна разноликост паса била је један од разлога зашто су сматрани идеалним субјектима за генетска истраживања: створење које се толико разликује по изгледу сигурно би показивало широк спектар когнитивних способности и особина личности.

Физиолог Џон Фулер и Џон Пол Скот, генетичар понашања животиња који је водио пројекат, такође су били фасцинирани проблемом. Међутим, резултати студије на псима убрзо су почели да се разликују од циљева њеног спонзора.

Рокфелерова фондација се надала да ће одређене расе показати супериорне когнитивне способности. Сходно томе, пси су подвргнути разним тестовима интелигенције – као што су лавиринти у којима су морали да пронађу храну – као и тестовима способности учења, где им је исти задатак дат више пута како би се видело да ли ће се њихов учинак побољшати.

Уместо тога, испоставило се да, иако су одређене расе показале боље резултате на неким тестовима, ниједна није показала боље резултате на свим мерама. На крају, истраживачи су закључили да се ниједна раса не може назвати „паметнијом“ од друге.

Што се тиче темперамента, чинило се да постоје извесне варијације између раса. Фокс теријери су показивали већу склоност ка агресивном понашању – на крају крајева, узгајани су као ловачки пси – иако је много тога зависило од околности.

„Иста раса може бити плашљива у једној ситуацији, а самоуверена у другој“, написали су Скот и Фулер 1965. године. „Басенџији су се плашили непознатих ситуација, али се уопште нису плашили других паса.“

Пораз еугенике

Генерално, Скот и Фулер су закључили да њихови резултати оповргавају еугеничке ставове и њихове идеје о „супер псима“ који би могли бити створени бољом селекцијом. Ово откриће имало је важне импликације и за људе.

„Још од времена старих Грка... људи су сањали о божанским или херојским фигурама које би комбиновале физичку снагу гориле са интелигенцијом Ајнштајна, музички таленат Бетовена са лепотом грчког бога“, написали су.

Њихова студија је показала зашто је то немогуће: Код друштвене врсте, различите особине нису насумично распоређене по популацији.

Узмимо особину попут храбрости. Док храброст код неких паса – и људи – може помоћи у одбрани од опасности, плашљивији пас може бити први који ће огласити узбуну. Све ове особине су неопходне за успешну друштвену групу.

„Натчовека треба тражити не у појединцу, већ у добро развијеном људском друштву“, закључили су Скот и Фулер.

Око 1958. године, истраживање „Школе за псе“ је завршено. Рокфелерова фондација је одбила да настави финансирање када је постало јасно да ниједан „супер пас“ неће истрчати из капија комплекса.

Пси су били распоређени између лабораторија у Сједињеним Државама и Европи. Десет година касније, златно доба америчке науке је завршено.

Експеримент великих размера

Чак и данас, истраживачи су запањени размерама и амбицијама Скота и Фулера.

„То је трајало годинама, са стотинама паса“, каже Клајв Вин, директор Центра за истраживање паса на Државном универзитету Аризоне. „Имали су хектаре истраживачких објеката, десетине запослених. То је оно што називамо 'великом науком'.“

Истраживачи и даље верују да су Скот и Фулер поставили темеље модерне науке о псима.

„Њихов рад је имао огроман утицај на то да пси постану озбиљни предмет истраживања у когнитивним и бихејвиоралним наукама“, каже Ванеса Вудс, директорка Дневног центра за штене на Универзитету Дјук у Северној Каролини.

„Она је помогла да се утрти пут овој индустрији да постане оно што је данас“, додаје она.

Али неки од Скотових и Фулерових експеримената данас не би били могући, каже Вин. Одгајање штенаца у потпуној изолацији вероватно би се сматрало превише окрутним, посебно зато што су резултујући „дивљи“ и неукротиви штенци на крају еутаназирани.

Ако говоримо само о размерама, мало је вероватно да ће се у блиској будућности појавити пројекат који може да се упореди са „Школом за псе“.

Међутим, постоје пројекти великих размера. На пример, Дневни центар за штенце Универзитета Дјук тестирао је и дресирао 101 штене како би се видело да ли је могуће предвидети који ће постати пси водичи.

До сада су истраживања проф. Вудс идентификовала особине важне за успех, као што су самоконтрола, памћење и способност штенаца да читају друштвене знакове.

Али и она се слаже са закључком Скота и Фулера да не постоји раса која се недвосмислено може назвати „паметнијом“ од других.

„Овај закључак је заиста издржао тест времена.“