Откривена давно изгубљена совјетска сонда, која је пре 60 година нестала на Месецу

Трећег фебруара 1966. године, беспилотни модул „Луна 9“ постао је прва летелица која је извела меко слетање на површину Месеца, три године пре америчких мисија „Аполо“. Након што је послала фотографију Месеца, батерије летелице су се испразниле, а њено хаотично слетање значило је да је коначна локација остала мистерија.

Међутим, научници сада верују да су коначно открили место где се „Луна 9“ зауставила.

Тим научника развио је алгоритам машинског учења који је анализирао стотине снимака које је направио Насин “Lunar Reconnaissance Orbiter”.

Фокусирали су своје напоре на подручје површине Месеца величине око пет са пет километара, које су Совјети првобитно циљали.

Њихов алгоритам, назван "You-Only-Look-Once-Extraterrestrial Artifact" (YOLO–ETA), уочио је неколико раније непримећених трагова на површини.

Ово подручје, које се налази у месечевом региону "Oceanus Procellarum", показује чак и поремећаје у тлу који су могли настати током неконтролисаног спуштања „Луне 9“, која није први људски објекат који је ударио у Месец, али је први који је преживео релативно меко слетање.

За разлику од лунарног модула коришћеног у мисији „Аполо 11“ из 1969. године, „Луна 9“ је користила сферичну капсулу за слетање која је ударила у површину Месеца приличном брзином.

Непосредно пре удара, летелица је активирала кочиони мотор и надувала ваздушне јастуке који су је заштитили када је ударила у тло брзином од 22 километра на час.

Научници верују да је летелица затим неколико пута одскочила у условима слабе гравитације пре него што се зауставила и стабилизовала помоћу четири панела налик латицама.

Без соларних панела, батерије „Луне 9“ испразниле су се само три дана касније, након што је на Земљу послала свега девет фотографија.

Због лоших прорачуна путање летелице и посебно хаотичног спуштања, нико није био сигуран где је на крају завршила.

Међутим, 2009. године Насин “Lunar Reconnaissance Orbiter” почео је да шаље прве снимке Месеца високе резолуције.

Истраживачи су претпоставили да се негде међу хиљадама тих фотографија мора налазити и снимак места слетања „Луне 9“.

Изазов је био пронаћи начин да се прегледа тако огромна количина података како би се пронашла мала капсула пречника свега 58 центиметра.

Решење истраживача било је да обуче алгоритам машинског учења на познатим местима слетања на Месецу, како би научио да препозна карактеристичне знаке.

Научници програм „вежбали“ тако што је проналазио места слетања мисија „Аполо“ и совјетску сонду „Луна 16“.

Када је алгоритам успео да их пронађе са великом прецизношћу у различитим условима осветљења, применили су га на снимке из подручја где се сумњало да је „Луна 9“ слетела.

У свом раду, објављеном у часопису npj Space Exploration, истраживачи као највероватнијег кандидата за локацију „Луне 9“ наводе подручје око координата 7,029° северно и –64,329° источно.