Да ли је ерупција вулкана покренула домино ефекат и донела кугу у Европу

Пандемија бубонске куге, познатије као Црна смрт, стигла је у Европу 1347. године и брзо погодила италијанске луке. Куга се потом проширила целом Европом у наредним годинама, узрокујући смрт између 30 и 60 одсто становништва.

Мартин Баух, историчар са Лајбниц института за историју и културу источне Европе у Немачкој, каже да га је фасцинирао један врло специфичан аспект пандемије: „Како и зашто је Црна смрт стигла у Италију са Црног мора баш у том тренутку?“

Да би одговорили на ово питање, Баух и Улф Бинтген, географ са Универзитета у Кембриџу, истраживали су климатске промене у Медитерану које би могле објаснити изненадно појављивање Црне смрти 1347. године. Њихово истраживање објављено је у часопису Communications Earth & Environment.

Док су проучавали савремене историјске изворе, истраживачи су приметили извештаје о смањеној сунчевој светлости, повећаној облачности и лунарном помрачењу, које су независно забележили посматрачи из делова Азије и Европе између 1345. и 1349.

Сви ови астрономски и временски феномени могли би да се припишу великој вулканској аеросолној завеси која је позната по томе што изазива хладне периоде јер сулфатне аеросоли одбијају сунчеву светлост назад у свемир.

Палеоклиматски подаци дали су истраживачима траг: велике количине сумпора у поларним леденим језгрима указивале су на једну или више ерупција раније непознатог вулкана око 1345. године.

„Не можемо много рећи о вулканској ерупцији. Из ледених језгара знамо да се ерупција морала десити у тропима, јер је сулфат нађен у сличним концентрацијама у леду на оба пола“, рекао је Баух.

Истраживачи су такође прегледали податке са годова дрвећа широм Европе и открили да су лета 1345, 1346. и 1347. била много хладнија од уобичајених, док су јесени биле много влажније, изазивајући ерозију земљишта и поплаве. Историјски записи су такође потврдили да су промене у животној средини смањиле принос више култура, укључујући бербу грожђа и производњу жита у Италији, што је захтевало да трговци почну да увозе производе из области Црног мора да спрече глад.

„По повратку у другој половини 1347. године, италијанске трговачке флоте нису само донеле жито у медитеранске луке, већ су такође донеле бактерију yersinia pestis, највероватније путем бува које су се храниле прашином од жита током дугог путовања“, написали су истраживачи у студији.

Први случајеви куге код људи забележени су у Венецији само неколико недеља након доласка последњих бродова са житом. „То покреће типичан циклус инфекције. Прво се заражују популације глодара; када они угину, буве прелазе на друге сисаре, а на крају и на људе“, истиче Баух.

Увоз жита након неколико година климатских промена изазваних вулканом тако је спречио глад у Медитерану, али је такође донео и Црну смрт у Европу, предлаћу аутори студије.

„Ова студија доноси нове информације о вулкану из 1345. године које помажу да се објасни зашто се Црна смрт, пандемија добро документована у изворима од 1346. до 1350, десила баш тада,“ рекла је Моника Х. Грин, независни научник и стручњак за Црну смрт, која није била укључена у студију.

Почетак епидемије био је резултат јединствене, али насумичне комбинације краткорочних фактора, попут климе, и дугорочних фактора, попут система дистрибуције жита у Италији, написали су истраживачи у студији.

Иако је Црна смрт резултат ретке конвергенције еколошких и друштвених фактора, важно је боље разумети узроке прошлих пандемија, написали су истраживачи, јер је „вероватноћа да зоонозне инфективне болести настану и прерасту у пандемије вероватно већа у глобализованом и топлијем свету“.