Посебан дар или проблем – способност за ментално путовање кроз време има само 100 људи на свету

Нова студија случаја описује искуство тинејџерке, названу Т.Л. због анонимности, која може да се сети запањујућег броја личних догађаја из свог живота. Сматра се да мање од 100 људи широм света има њено стање, познато као хипертимезија, или супериорно аутобиографско памћење (HSAM) које је први пут описано тек 2006. године.

Студија случаја Т.Л. је прва свеобухватна процена о томе како особе са овим стањем проживљавају личне догађаје из прошлости. Невероватна способност менталног „путовања кроз време“, дан по дан, омогућава Т.Л. да се осећа као да поново доживљава оно што је било.

Њена прича би могла помоћи научницима да боље разумеју како људски мозак кодира, враћа или одбацује сећања из наших живота – чиме се формулише осећај идентитета и континуитета.

„Код ових особа, познатих као хипертимезичари, сећања су пажљиво индексирана по датуму. Неки ће моћи детаљно да опишу шта су, на пример, радили 6. јула 2002. године и да поново доживе емоције које су обележиле тај дан", објашњава неуропсихолог и главна ауторка студије случаја Валентина Ла Корте са Универзитета Париз Сите.

Још од детињства, Т.Л. је била у стању да ментално путује кроз време ћиме би поново проживела своја сећања у живописним детаљима, често из различитих углова, као да је свеприсутна на месту догађаја.

Т.Л. је открила ову способност својим пријатељима када је имала осам година. Пошто нису могли да замисле о чему прича, многи су је оптужили да лаже.

Постала је свесна да јој ум функционише на атипичан начин и из страха да не изгледа чудно, поменула је то својој породици тек са 16 година. Са 17 година, Т.Л. је одлучила да подели своју причу са свима који желе да је чују.

У тесту памћења, ауторка студије Ла Корте и њен тим су замолили тинејџерку да се сети четири лично релевантна догађаја из пет периода свог живота. Њено сећање на детаље је било на врху нормативног просека, што је у складу са данас прихваћеном дијагнозом хипертимезије.

Сећања Т.Л. су очигледно „богата контекстуалним и феноменолошким детаљима“ и карактерише их „снажан осећај поновног проживљавања“. Она такође може да „путује“ у будућност. Њена ментална предвиђања могу изазвати снажан осећај да су се догађаји које раније није лично доживела већ догодили, наводи се у студији.

Ум распоређен по собама међу којима је и библиотека

Иначе, уобичајене чињенице и научна знања која не носе емоционалну тежину не чувају се заједно са посебним визуелним сликама у њеном уму и захтевају напор да се запамте. Она их назива „црним сећањима“.

Насупрот томе, њена лична сећања, која носе емоције, лакше се чувају у њеном уму у, како она објашњава, правоугаоној, веома великој, белој соби са ниским плафоном.

Као библиотека, ова ментална соба садржи тренутке њеног живота, поређане према сложеном систему каталога. Свака играчка коју је икада поседовала је тамо изложена, са етикетом која садржи њено име, и податке од кога је и када ју је добила.

Она може и да прегледава породичне фотографије у белој соби, јер је запамтила сваки њихов детаљ. Ако жели, Т.Л. може да извуче и омиљену књигу са менталне полице. Њена сећања су поређана хронолошки, а детаљи су нејаснији што је временска дистанца већа.

Она нема способност да заборави негативна сећања као сви ми, па их, како наводи, чува у сандуку у белој соби. Ту чува смрт свог деде. Бела соба је такође повезана са другим собама у које може да побегне када јој емоције букну.

Тинејџерка са овим стањем, каже да има и хладну собу са „леденим пакетом“ где иде да се расхлади када је љута. Ако решава неки проблем, затвара се у малу, празну собу за „проблеме“ без ометања.

Када је њен отац отишао да настави војну каријеру, у њеном уму се појавила још једна непријатна соба, насељена војницима. Т.Л. се налази тамо када се осећа кривом.

Аутоматизам без контроле

Студија случаја Т.Л. не истражује тешкоће њеног изузетног памћења, али други са HSAM поремећајем су описали непрекидни и прекомерни ток сећања као „сталан, неконтролисан и аутоматски“.

Веома мало њих је поделило своја искуства у рецензираним радовима.

„Тешко је генерализовати налазе о хипертимезији, јер се ослањају само на неколико случајева. Да ли старење утиче на сећања ових појединаца? Да ли њихове менталне способности путовања кроз време зависе од старости? Могу ли научити да контролишу акумулацију сећања? То су само нека од питања која треба истраживати...“, каже Ла Корте и додаје даје пред научницима у том смислу узбудљив пут истраживања.

Студија је објављена у часопису Neurocase.