Решена мистерија лепљиве масе из римских посуда старих 2.500 година

Ради се о меду – слатком остатку жртве понуђене древном богу.

Тим хемичара и археолога је користио најсавременије аналитичке технике да испита пастолике остатке. Закључили су да су тегле, које су пронађене у граду Пестуму из шестог века пре нове ере, првобитно садржале саће са медом.

„Оно што ми је занимљиво јесте да су антички Грци веровали да је мед суперхрана“, рекла је водећа ауторка студије Лусијана да Коста Карваљо, хемичарка са Универзитета Оксфорд. Истраживање је објављено у среду, 30. јула, у Journal of the American Chemical Society.

Мед и пчеле били су важни у античкој грчкој и римској медицини, ритуалима, козметици и исхрани. Зато су археолози, када су 1954. године пронашли осам бронзаних тегли у подземном светилишту, претпоставили да су оне садржале мед као симбол бесмртности. Ипак, упркос најмање четири покушаја током последњих седам деценија да се докаже присуство ове слатке, лепљиве супстанце, никада нису пронађени докази о шећерима.

Али Карваљо и њене колеге одлучили су да искористе најновија достигнућа у хемијској анализи и поново покрену питање порекла ове лепљиве материје.

Употребом масене спектрометрије – технике која омогућава идентификацију различитих молекула и једињења – научници су први пут у остацима из древних тегли открили нетакнуте хексозне шећере.

Савремени мед се састоји од око 79 одсто хексозних шећера, при чему је фруктоза најзаступљенија, написали су истраживачи у студији.

Анализа протеина у узорку открила је присуство матичног млеча, излучевине коју производе радилице. Истраживачи су такође идентификовали пептиде – кратке ланце амино-киселина – карактеристичне за једну врсту пчеле – европску медоносну пчелу (apis mellifera).

Сабирајући све резултате, истраживачи су закључили да студија пружа први директан молекуларни доказ о присуству меда, највероватније у облику саћа.

„Количина шећера у древном остатку је веома мала у поређењу са савременим медом. Мислим да остатак има укус испраног саћа, али мало киселкастији“, рекла је Карваљо у имејлу за Лајв сајенс (Live Science).

Истраживачи су такође идентификовали присуство јона бакра у мешавини с медом. Пошто су ови јони биоцидни, што значи да убијају микроорганизме, „њихово присуство је вероватно допринело очувању шећера на површини остатака“, објаснила је Карвало, што би могло да објасни како је мед преживео хиљадама година.

Анализа ове масе може помоћи археолозима да боље разумеју древне ритуале и светилишта. Тегле су пронађене у подземном светилишту, такозваном херону, у Пестуму. У светилишту се такође налазио велики дрвени сто са гвозденим шипкама умотаним у вуну, постављеним на врх.

Жртва је можда била понуђена Ис од Хелике, митској оснивачици древног грчког града Сибариса, који се налазио у области данашњег лука „италијанске чизме“. Када је Сибарис уништен у шестом веку пре нове ере, његови становници су побегли и основали град под именом Посејдонија. Касније, у трећем веку пре нове ере, Римљани су га преузели и преименовали у Пестум.

Ново истраживање показује да „има смисла поново анализирати музејске колекције јер се аналитичке технике стално развијају“, закључила је Карваљо.