Читај ми!

Микропластика продире чак и у древне стене, истраживачи и археолози збуњени

Сићушни делови пластике не проналазе свој пут само до животиња, снежних покривача, океана, па чак и наших тела. Они такође продиру кроз слојеве стена, отежавајући археолозима и другим истраживачима да утврђују чињенице о људској историји, а нарочито да користе маркере старости.

У новој студији, анализирани су узорци седимента из три различита језера у Летонији – Сексу, Пинку и Усмасу – како би се видело колико је запаво далеко отишла микропластика. Резултати су показали да мање честице могу да путују дубље у земљу, достижући слојеве који су настали пре него што се производња пластике убрзала почетком 1950-их.

Зато присуство пластике у слојевима стена њих чини непоузданим показатељем приликом испитивања и разних анализа, каже еколог Инта Диманте-Дејмантовика са Летонског института за екологију воде која је члан међународног тима истраживача.

Неки геолози су предложили ово присуство пластике као одговарајућу геолошку полазну тачку за дефинисање званичног почетка људског обликовања површине планете, познатог као антропоцен.

Са друге стране, у новом научном раду се ипак наводи: „Закључујемо да је тумачење дистрибуције микропластике у проучаваним профилима седимента двосмислено и не мора да указује стриктно на почетак епохе антропоцена“, пишу истраживачи у свом објављеном раду.

Резултати су били релативно слични у свим језерима, упркос варијацијама у погледу тога колико су удаљена од урбанизованих подручја и нивоа приступа јавности – што чини још више доказа о томе колико је микропластика све присутнија.

Сваки узорак стена из језера је подвргнут датирању (модерно доба узето је као контролна вредност), а потом се отишло све до почетка 18. века.

Микропластичне честице пронађене су у узорцима са свих локација, и идентификовано је укупно 14 различитих врста пластике током истраживања.

Типови микропластичних честица укључују полиамид (који се користи у најлону), полиетилен (често се налази у амбалажи), полиуретан (који се користи у пени и влакнима) и поливинил ацетат (који се налази у лепковима).

„Предлажемо да ови налази буду својеврстан доказ феномена кретања микропластике наниже у профилима седимента“, пишу истраживачи.

Изгледа да се од пластике не може побећи

Разне врсте фактора могу утицати на ово кретање, кажу истраживачи, од врсте седиментног материјала, преко врсте микропластике, до околних услова животне средине, што је, изазован терен за проучавање.

Оно што се чини јасним је то да смо у фази у којој не можемо да побегнемо од микропластике. Стручњаци још покушавају да схвате шта она чини нашем здрављу, али постаје јасно да су ситне честице далеко продорније него што смо мислили да је могуће.

„Процењује се да се само око девет процената све произведене пластике рециклира, а 12 процената спаљује, што доводи до закључка да преко 6.000 милиона метричких тона отпадне пластике има потенцијал да исцури у животну средину и да се укључи у природне циклусе и ланце исхране", закључују истраживачи.

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.

понедељак, 22. јул 2024.
30° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару