Данас је позната као „мајка модерне алгебре“, али пут до те титуле није био лак

Одрастала је са три брата и оцем, познатим математичарем. Живела је у свету маште у коме су главни ликови били Хипатија и Софија Коваљевска. Желела је да се школује на исти начин као и њен брат Фриц, али у то доба девојке у Немачкој нису могле да иду на универзитет.

Прослава као иницијација

Но вратимо се на прославу. Деца су певала, играла разне игре и частила се колачима. Емин отац Макс се досетио да децу забави загонеткама и сви су га пажљиво слушали.
Прва је била: „Вајар по имену Бели, виолиниста по имену Црни и глумац по имену Црвени срели су се на кафи. Један од њих тројице је рекао: 'Ја имам црну косу, један од вас двојице црвену, а други белу, али никоме од нас боја косе није усклађена са именом'. Вајар Бели му је одговорио: 'Потпуно си у праву'. Питам вас, децо, какве је боје коса глумца који се зове Црвени?"
Настао је мук, једно дете се пожалило да немају довољно информација, да им је потребно име првог уметника. Но Еми је рекла: „Не, имамо све информације које су нам потребне. Знам да вајар има црну косу". Осталој деци није било јасно како је дошла до одговора и да ли је уопште тачан. „Одговор је тачан", потврдио је Емин отац, али је тражио да га образложи. Девојчица је објаснила: вајар Бели је рекао да је први уметник у праву - што значи да Бели зна да он сам нема белу косу, а зна да први има црну косу. Дакле, Бели има црвену косу. Остаје да Црвени буде црнокос, а Црни да има белу косу.

Свима је постало јасно како је дошла до решења, а Еми је постала уверена да жели да буде математичар.

Једина жена на универзитету

Седам година касније, када је имала 18 година, желела је да се упише на универзитет који су похађали њен брат и отац. Универзитет је одбио њену молбу зато што је била девојка, али су јој дозволили да буде присутна на предавањима. Слушала је математику две године - без икаквог статуса - како би јој дозволили да полаже пријемни испит и како би се уписала на докторске студије. После пет година учења, прва је докторирала у својој класи, и то годину дана раније. Универзитет у Ерлангену је имао стриктна правила према којима жене нису могле бити на професорским позицијама, али то Еми није обесхрабрило, наставила је да се бави научним радом. Радила је вредно, и објављивала своје радове. Њена постигнућа запазили су Феликс Клајн и Давид Хилберт те су је позвали да им се придружи на Универзитету у Гетингену. Иако није била сигурна да ли ће, као једина жена на универзитету, бити добродошла, ипак је прихватила позив. Коначно је добила посао професора; прве три године је радила без плате, а касније су јој дали малу надокнаду. Упркос времену у коме је живела, њена страст за науком је била јача и данас је позната као „мајка модерне алгебре". Својом истрајношћу и ентузијазмом инспирисала је и друге девојке да се баве математиком и да у њој дају значајне резултате.