Месец се можда крадом наводњава са Земље већ милијардама година

Јони водоника и кисеоника који излазе из горњих слојева атмосфере наше планете, а затим се сједињују на Месецу, могли су да створе чак 3.500 кубних километара површинског пермафроста или подземне течне воде, кажу научници.

Научници претпостављају да се јони водоника и кисеоника потискују на површину Месеца док Месец пролази кроз реп Земљине магнетосфере (мехур у облику сузе око Земље на који утиче њено магнетно поље). То се дешава током пет дана сваког лунарног месеца.

Због Сунчевог ветра који гура овај мехур, неке од Земљиних линија магнетног поља су прекинуте: само су на једном крају везане за планету.

Када Месец омета реп Земљине магнетосфере, неке од ових прекинутих веза се фиксирају, што доводи до тога да јони водоника и кисеоника који су претходно побегли из Земљине атмосфере изненада јуре назад ка њој.

„Као да је Месец под тушем - пљусак водених јона који се враћа на Земљу пада на површину Месеца", објашњава геофизичар Гунтер Клетечка са Универзитета Фербанкс на Аљасци.

Пошто Месец нема магнетосферу, када јони ударе у његову површину, ствара се пермафрост, претпостављају истраживачи. Део тог леда, захваљујући различитим геолошким процесима, могао би да доспе под површину и претвори се у воду у течном стању.

Истраживачи сугеришу да је током милијарди година, још од периода када су рана Земља и Месец били под сталним ударима других небеских тела која су јурила кроз свемир, дошло до нагомилавања ових јона.

Гравитациони подаци са Насиног лунарног орбитера „Реконаисенс“ (Reconnaissance) коришћени су да се изблиза сагледају поларни региони Месеца и неколико великих кратера. Тим је уочио аномалије које би могле указивати на раседе у стенама у којима је пермафрост могао да буде заробљен.

„Прорачуни сугеришу да се неколико хиљада кубних километара воде можда акумулирало на овај начин испод површине Месеца у последње три и по милијарде година."

Иако је вода на Месец вероватно доспела из неколико извора – укључујући реакције водоника и кисеоника изазване соларним ветровима, сматрају научници – велики део је можда стигао на овај начин.

Таква акумулација била би довољна да напуни језеро Хјурон у Северној Америци. Заштита коју пружају кратери и пукотине у стенама соречавају да вода испарава назад у свемир.

Пошто Наса планира да људи дуже бораве на Месецу, подразумева се да будућа лунарна станица треба да буде у близини неког извора воде. Најновије истраживање би могло да помогне стручњацима да одлуче где да поставе ту станицу.

„Пошто Насин Артемис тим планира да изгради базни камп на јужном полу Месеца, јони воде који су настали пре много еона на Земљи могу се користити у систему за одржавање живота астронаута“, наводи професор Клетечка.

Истраживање је објављено у Scientific Reports.