Звезда је поново рођена: Хабл снимио сјај најудаљеније звезде од Земље

Еарендел – „јутарња звезда“ на староенглеском – једна је од првих звезда у нашем универзуму, рођена мање од милијарду година после Великог праска. Астрономи су открили да је свемирски телескоп Хабл извео изузетан подвиг и забележио светлост која допире са ње, наводи др Ема Чепмен у свом тексту у Гардијану.

Хабл нам углавном даје слике оближњих галаксија са доста детаља, али оне које потичу са удаљених галаксија су веома мутне.

Астроном Брајан Велч и његов тим, са Универзитета „Џонс Хопкинс“ у Балтимору, открили су звезду трагајући за наговештајима најранијих галаксија. Ове галаксије је веома тешко видети, а тим је одлучио да претресе слике са Хабла у намери да открије њихове трагове.

Хабл је ове недеље забележио и невероватне слике галаксије каква је била пола милијарди година пре Еарендела. Иако ово превазилази домете које су астрономи очекивали од Хабла, то и није тако изузетан подвиг као што је откриће једне звезде, а када се види безоблична мрља те ране галаксије, тек тада се види колико је Еарендел посебана.

Гравитационо сочиво

У криминалистичким романима, детектив користи лупу да проучава доказе остављене на месту злочина, померајући сочиво да би увећао траг. Пошто људи још не успевају да у свемир пошаљу тако велика сочива, срећом, природа нам пружа алтернативни, много моћнији метод.

Масивна јата галаксија имају тако снажну силу гравитације да се светлост позадинских звезда савија око јата, баш као што се светлост савија у лупи. Овај ефекат, назван „гравитационо сочиво“, користи се у астрономији да би се видели објекти који су превише бледи или сувише удаљени да би се другачије видели. Ипак, не можемо само да се крећемо по галаксијама и увећавамо тамо где желимо, већ морамо да пратимо стазе којима нас свемир води.

На једном снимку, Велч и његов тим су запазили далеку галаксију која је била увећана и изобличена. Међутим, унутар те искривљене галаксије појавила се неочекивана светла мрља. Једна звезда у галаксији је тако прецизно поравната са сочивом да је њена слика хиљаду пута побољшана, чинећи да делује велико и светло. А боја светлости из Еарендела указује на то да видимо древну светлост.

Древна светлост

Светлост има различита својства у зависности од своје енергије: електромагнетни спектар се протеже од ниске енергије, дуготаласних радио-таласа, преко инфрацрвених, дугиних оптичких светлости, до високоенергетских, краткоталасних рендгенских зрака.

Звездана светлост губи енергију на свом путу ка нама, клизи низ спектар, постајући све црвенија како се приближава. Еаренделино светло је заиста веома црвено, што сугерише да је светлост прешла огромне удаљености током већег дела од 13 милијарди година, што је смешта у еру првих звезда. Снимци раних галаксија су веома ретки, а визуелни прикази појединачних звезда из овог периода до сада нису постојали.

Еарендел не спада у генерацију најстаријих звезда, али је њена „близина“ примамљива за научнике. Проучавање ове ере је као откривање ране еволуције човечанства, али на галактичком нивоу. Наши преци су попут нас, али постоје важне разлике које треба истражити. Тако је и са универзумом сада, у поређењу са свемиром тада. Морамо да се вратимо што даље до Великог праска да бисмо попунили празнине.

Откриће захваљујући сплету срећних околности

Светлост Еарендела је толико слаба да је, да није била тако савршено усклађена са космичким сочивом, уопште не бисмо видели. Нема гаранције да ћемо наићи на још једно јато са сличним случајним поравнањем и да би звезде које су даље могле бити превише слабе да би се виделе. Заједно са другим великим научним достигнућима, године напорног рада, стручности и спекулација потпомогнути су великодушним срећним околностима.

Као и код свих доказа који тестирају нашу моћ запажања, постоји могућност погрешне идентификације. Док ће светлост удаљене, плаве звезде изгубити енергију тако да изгледа црвеније. Шансе да се насумична, црвенкаста звезда побрка са том старом, изобличеном галаксијом су мале, али нису немогуће, тако да ће тим користити инфрацрвене податке са потпуно новог свемирског телескопа „Џејмс Веб“ да искључи евентуалне грешке.

Следећа у низу која је можда унела забуну је црна рупа, која може изгледати као звезда ако се околна материја која спирално окреће ка унутра увећа на одређени начин. Овога пута рендгенска запажања ће астрономима помоћи да то провере. Комбиновање различитих таласних дужина светлости није ново у астрономији, као ни у свакодневном животу.

Изгледа да је Еарендел најудаљенија звезда коју су астрономи до сада открили. Случајно поравнање небеских објеката, виђено са несхватљиво велике удаљености, пружило је узбудљив доказ универзума у ​​повоју.