Годишњица рођења композитора Миленка Живковића

Рођен у Београду на самом почетку овог столећа - 25. маја 1901, Миленко Живковић је цео животни век провео у родном граду. Музику је учио упоредо са студијама права, у Музичкој школи „Станковић", где је код Миленка Пауновића изучавао хармонију, контрапункт и композицију. Године 1926. одлази у Лајпциг, како би проучавао теорију музике. У Баховом и Менделсоновом граду стекао je и велику наклоност према немачкој музици, нарочито према Вагнеру. По завршетку Конзерваторијума, 1929. године, одлази у Париз, где код Венсана д'Ендија уписује композицију у чувеној школи Канторум.

У Београд се враћа 1931. године, када постаје професор теоријских предмета у средњој музичкој школи „Станковић", започињући дугогодишњу педагошку каријеру управо тамо где је стекао прва композиционо-техничка знања. 

То је била припрема за скоро двадесетогодишњи педагошки рад професора композиције на Музичкој академији. Тај период у раду школе „Станковић" био је обележен сталном тежњом за одржавањем уметничког нивоа и радом са ученицима на савременим педагошким методама. Ту педагошку линију, која је и дала основни лик школе „Станковић", покушали су да одрже тадашњи директор Михаило Вукдраговић, а затим Миленко Живковић, који је био на челу те установе од 1937. до 1947. године.

Године 1945. Миленко Живковић је изабран за професора композиције на Музичкој академији у Београду.

Захваљујући преданом педагошком раду, Живковић ступа и на многе друге одговорне дужности. У периоду од 1952. до 1960. године био је декан Музичке академије, а потом, када се та установа укључила у Уметничку академију - био је и ректор.

На Живковићеву иницијативу покренут је часопис Музика. Био и један од иницијатора за оснивање Савеза композитора Југославије, 1950. године, и дугогодишњи генерални секретар „Јужнословенског певачког савеза", установе која је окупљала певачка друштва из целе тадашње Југославије. Фебруара 1958. изабран је за дописног члана Српске академије наука, учествовао је у раду научног савета Музиколошког института у оквиру те институције.
Стваралачки опус Миленка Живковића је разноврстан. Своја најзначајнија остварења дао је у домену оркестарске музике. Посебно се истиче Симфонијски пролог, компонован 1932. године делимично у Паризу, а завршен у Београду.

Пишући балет Зелена година, Миленко Живковић је био инспирисан великим балетским остварењима Игора Стравинског. 

Замишљајући га као музику за кореографске призоре из народног живота, користио је фрагменте тема из богатства националне традиције или целовите мелодијске цитате.

Попут већине стваралаца који су писали балете, и Живковић је из обимне партитуре издвојио четири карактеристичне целине форми балетског дивертисмана.
Посебно место у Живковићевом опусу припада камерној и солистичкој музици, као и соло песмама.

Хорско стваралаштво Миленка Живковића се у највећој мери наставља на линију Стевана Мокрањца. За њега, поштоваоца фолклорног богатства и народног стваралаштва, Мокрањчево стваралаштво било је веома инспиративно.

Међу најзначајнија дела спадају хорске свите. Прва свита, познатија под насловом Призренке, компонована је 1932. године на основу четири песме из призренског краја. Посвећена је певачком друштву „Цар Урош" из Призрена, а настала је у спомен Стевана Мокрањца.

У хорском опусу Живковић се огласио и у домену духовне музике. Литургија, која у наслову носи и одредницу Византијска, својом појавом је отворила видике савременој српској музици у многим њеним областима. Опело је обележено карловачким утицајем, носи све елементе 'кијевског роспјева'.

Живковић се као стваралац огласио и у домену вокално-инструменталне музике. Поред кантате Рођење Весне, за сцену је написао оперу Дечја соба, коју је посветио најмлађим слушаоцима. А посебно место у опусу овог аутора припада музици коју је написао за филм Пожар на Балкану, 1936. године.

Теоријски опус Миленка Живковића неодвојиво је везан за његову уметничку идеологију. Наука о хармонији, аналитичка студија Руковети Ст. Ст. Мокрањца и приручник Уметност хорског певања настају као ауторова потреба да теоријски уобличи своја стваралачка настојања.
Својим деловањем, обликованим националним музичким стилом, Миленко Живковић је указао на другачије смернице компоновања у односу на тзв. прашку групу композитора. Он је, како је то рекао композитор Енрико Јосиф, указао на могући пут, а „указивање на пут у беспућу, на раскршћу и у многопутном крају, дело је које никада не може бити прецењено".