Ковид 19 – паника погоршава клиничку слику

Један од њих је и прим. др сц. мед. Небојша Митровић, општи хирург, доцент на Катедри хирургије са анестезиологијом Медицинског факултета Универзитета у Београду, с којим смо разговарали за Портал РТС-а. Од почетка епидемије обавља функцију координатора Ковид болнице КБЦ Земун. Више од годину дана директно је укључен у лечење најтежих случајева инфекције, због чега је одликован Златном медаљом за заслуге Републике Србије за борбу против ковида 19.

Прошло је годину дана од појаве вируса. Много тога смо научили, али и даље има доста непознаница. Ви сте хирург - да ли вам је та специјализација помогла да из другог угла посматрате вирус и последице које оставља?

- Сви смо ми, пре свега, лекари, доктори медицине, и то никако не бисмо смели да заборавимо, без обзира на то којом се специјалношћу бавимо. Игра случаја, али и мој карактер и темперамент су допринели да сам се од завршетка студија у континуитету бавио општом медицином - кроз стаж, волонтирање, различита упослења, војни рок, ангажовање у спорту, лечење породице, пријатеља... Желео сам да што више знам и помогнем, и учио сам, радио на себи и тиме стекао практично медицинско искуство.

Хирургија је нешто посебно, то није професија, већ начин живота. Тамо где је она искрена и права, пружа огромну сатисфакцију, али и тражи целог човека. Хирурзи су прагматични, брзи, свакодневно тестирају сопствено стрпљење и доносе безброј одлука. Мислим да су хирурзи у борби са ковидом дали свој печат, како у лечењу тако и у организацији целокупног здравственог система у овим ванредним околностима. Наравно, о свему томе нека суди научна и стручна јавност, као и наши пацијенти.

Дуг период борбе није успео да нас прилагоди болести и новом стању. Код многих се и даље јавља или панични страх или одсуство страха. Како да се човек понаша у глобалној пандемији и свету препуном информација?

- Да не улазимо у домен филозофије, али страх је осећање, и као такво, неопходно је да буде контролисано. Искуство стечено посматрањем пацијената оболелих од ковида током ове године, показало је да неконтролисан или панични страх и све реакције које изазива код пацијената, погоршавају клиничку слику и отежавају исход лечења. Шта рећи о одсуству страха, осим да излази из оквира рационалног понашања.

Да ли данас, када видите нечије стање на почетку оболевања, можете знати како ће се болест развијати?

- Апсолутно не. Искуство нас је научило да је ова болест непредвидива, да има свој ток који ми не можемо прекинути, али уколико постоји континуитет праћења стања и тегоба, може се реаговати у правом тренутку, са терапијом која нам је на располагању, чиме односимо превагу и помажемо оздрављење пацијената.

Оно што знамо јесте да су хронични болесници изложенији вирусу: да је најчешћа упала плућа. После годину дана, да ли се јасно види по чему се упала плућа изазвана вирусом SARS-CoV-2 разликује од других упала? Да ли обострана упала нужно значи и велике или трајне последице на плућима?

- Не слажем се у потпуности са вама јер су хронични болесници изложенији било којој инфекцији, чак и обичној прехлади, у поређењу са осталим делом популације. Морамо схватити да су сви изложени овом коронавирусу и да постоји могућност да се оболи без обзира на пол, старост, расу... Значи, вирус не бира. Оно што карактерише ковид пнеумонију јесте веома брз почетак и развој промена на плућима, нарочито у току последњег таласа, када смо се сретали са развијеним упалама плућа већ другог-трећег дана болести, што је на почетку пандемије било карактеристично за другу недељу.

Такође, рендгенска и скенерска слика не морају увек да буду у складу с клиничком сликом, и то је оно што уноси панику код пацијената. На пример: пацијент је имао тегобе, температуру, кашаљ, слабост и није се јављао лекару. После седам дана долази на контролни преглед - нема више тегобе ни температуру, опште стање му је добро, сатурација уредна, али уради се скенер или рендген плућа који покаже обострану упалу. Лекар је у обавези да га пошаље у ковид болницу, али нема потребе за паником, као ни за специфичним лечењем, јер клиничка слика није у корелацији са рендгенским налазима. Виђали смо веома опсежне промене на плућима са веома добрим општим стањем, као и потпуне регресије такозваних белих плућа.

Да ли су чешће манифестације и промене на срцу него на другим органима?

- То су све питања за озбиљнију научну анализу. Након што епидемија прође и резултати се адекватно прикупе и обраде, имаћемо одговоре на сва та питања. За сада нам остају претпоставке на основу једногодишњег искуства и око осам-девет хиљада хоспитализованих пацијената у КБЦ Земун. Најчешће су манифестације на плућима. Сретали смо се и са раним миокардитисима, али су кардиолошке, васкуларне, нефролошке и неуролошке компликације ипак специфичне за период рехабилитације. Не заборавите да пацијент који оболи од ковида „има право" да накнадно оболи од било које друге болести, као и да му буде неопходно хируршко лечење.

Да ли су сазнања до којих су дошли наши медицински радници у борби против ковида допринела и страним колегама у њиховом раду и како видите лето пред нама?

- Наравно да су наша искуства, која су за уважавање, допринела и страним колегама, као и свеобухватној борби против пандемије. Колико је то било у нашој моћи, сходно превеликим обавезама и практичном раду, наша установа КБЦ Земун је поделила искуства и узела учешће у међународним студијама које се баве праћењем и лечењем ковида 19, тако да смо већ објавили радове у престижним часописима. Ако ову ситуацију схватимо као „рат светова", ми у Србији смо само један батаљон, веома добро организован, који ради према инструкцијама, протоколима и информацијама из света, а које нам се достављају преко наших надлежних установа. Захваљујући традицији и националном идентитету у ванредним ситуацијама, веома смо сложни и максимално ангажовани, а захваљујући ресорном министарству и пратећим службама, опскрбљени опремом, лековима и свим потребним санитетским материјалом за ову борбу, која и даље има непредвидив исход.