Орао-ајкула старија од ти-рекса хранила се планктоном и имала већу ширину него дужину тела

Животиња, коју би данас тешко могли да замислимо, пловила је водама Северне Америке пре око 93 милиона година.

„Кад први пут погледате овај примерак, схватите да гледате нешто изванредно и потпуно ново", каже палеонтолог Ромаин Вуло, академик са Универзитета у Ренесу, један од чланова тима који је открио фосиле првог и јединог примерка ајкуле akuilolamna milacae. 

Ова ајкула је добила назив орао-ајкула. Имала је пар огромних прсних пераја, налик крилима.

Фосил орао-ајкуле је пронађен 2012. године у Ваљесиљоу, у мексичкој држави Нови Леон, али је тек пре нешто више од недељу дана нова врста документована у престижном часопису Сајенс.

„Њене пропорције су јединствене", објашњава палеонтолог, и додаје „да остаци које анализирају, дају много информација о древној морфолошкој разноликости ајкула".

Животиња је имала већу ширину од дужине. Ширина њеног тела је била 1,9 метара, а дужина тела 1,6 метара.

Пераја као стабилизатор равнотеже 

Живела је у периоду средине креде, који је започео пре 145 милиона година, а завршио се пре око 66 милиона година. „Наша ајкула је нешто старија од ти-рекса", каже Вуло.

Реконструкција тела коју је урадио тим европских научника омогућавају нам да упознамо неке аспекте живота ајкуле. Упркос томе што је имала пар огромних пераја, користила их је као стабилизатор равнотеже, а не за кретање. 

Споро пливање, спљоштена глава и мали зуби указују на то да предатор није ловио, већ да се ова древна ајкула хранила планктоном.

Откриће је изузетно, наводе научници, иако пронађеном фосилу ајкуле недостају остаци зуба, вероватно због њихове осетљивости.

Остаци зуба су кључни у анализи начина исхране животиње која се истражује, а у овом случају, стручњаци кажу да постоје и други загонетни делови анатомије ајкуле, попут тога да није познато да ли је имала леђна пераја.

Пре око 90 милиона година, када су ове ајкуле живеле, ниво воде био је много већи него данас, и ниво Светског мора био је између 150 и 200 метара више него данас, док је Северна Америка је била подељена на два дела, наводе истраживачи и додају да је орао ајкула вероватно проводила већину свог времена усред океана.

„У овом делу Мексичког залива, био је веома богат екосистем", каже Вуло.

Када су животиње угинуле, лешеви су падали на дно, што је било повољно за очување њихових костура услед одсуства морских струја.

„Било је то прилично мирно дно океана са врло мало активности, талог је био врло фин па је то можда разлог што можемо да пронађемо врсте које су живеле пре много година у релативно очуваном стању", објашњава палеонтолог.