Мирис и укус

Дисфункције укуса се јављају код 10 одсто до 22 одсто пацијената, док је олфакторна дисфункција (губитак чула мириса) код пацијената са инфекцијом SARS-CoV-2 у распону од 34 одсто до 68 одсто и варира у различитим студијама.

Непријатељ се може победити лако ако се добро познаје. О коронавирусу и свим мутацијама, јасним, али и скривеним последицама, истраживаће се годинама. Једно од првих сазнања било је да утиче на чуло укуса и мириса. Делује једноставно, али научно објашњење сензорних система је врло сложено.

Од свих пет чула које поседује човек, најпримитивнији сензорни систем је чуло мириса. Одмах по рођењу беба препознаје своју мајку тим чулом. Мирисање је природна функција која се обавља незапажено и континуирано, слична је гутању, дисању, трептању – непрекидним радњама које се обављају без свесног напора. Обрада мирисне сензације укључује откривање, опажање, разликовање и идентификацију мириса, каже др Оливера Станојловић, редовни професор у Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду.

Утицајем мириса који су специфични за животињску врсту, и високо специјализованим и функционално интегрисаним олфактивним системом, омогућено је да се у животињском свету обављају виталне активности с циљем преживљавања, прехране, размножавања и др. У хуманој популацији, физиолошки значај мириса сведен је на минимум у идентификацији фактора околине и потенцијалне претње. Због тога се говори о „заборављеном" првом главном мирисном живцу, истиче наша саговорница.

Мирисни систем има рани филогенетски развој, повезан је са најстаријим, подсвесним деловима мозга, што омогућава активирање интензивних емоција и сећања пре него што особа препозна мирис. Специфичност олфактивног сензорног система је и у томе што се мирисне сензације бројних структура укључују у обраду истовремено, без хијерархијске организације, што је карактеристика свих осталих сензорних стимулуса, објашњава наша саговорница. Мирисна перцепција се физиолошки погоршава с годинама, у смислу препознавања и памћења. Чуло мириса се повећава и досеже врхунац код особа у 30. години, док се рапидно смањује после 60. године. Активни пушачи имају значајно нижу олфакторну функцију.

С друге стране, чуло укуса се код човека еволутивно развијало током милиона година у доминантној оскудици хране. Укус је комбинација сигнала које примамо од свих својих чула (носем, очима и ушима). У људском мозгу, перцептивна подручја хемијских чула (мириса и укуса) уско су повезана и интегрисана са сензорним системима који су битни у хомеостатским и висцералним процесима, затим са подручјима која су одговорна за памћење, емоције, говор, интелигенцију... Доживљај укуса има урођене и стечене елементе и представља један од најсложенијих облика људског понашања. Код људи, оштрина чула укуса се физиолошки смањује и драматично опада од 50. године, тако да, док дете сматра да је храна превише зачињена, за старију особу та иста храна је бљутава. Промена укуса може настати услед неухрањености. Спољашњи фактори (токсични и индустријски агенси) или унутрашњи (отказивање јетре и бубрега, уремија и дијабетес) негативно утичу на перцепцију укуса, ометајући хемијски састав или количину пљувачке. Бројни лекови (антимикотици, антибиотици, антиинфламаторне материје, имуносупресиви и психијатријски лекови) смањују перцепцију укуса, појашњава проф. др Оливера Станојловић.

Хемосензорне поремећаје чине промене од нормалног укуса и мириса, до губитка или изобличења перцепције укуса или мириса. Олфакторни нерв (I кранијални), иако помало запостављен у клиничким испитивањима, може послужити као биомаркер за различите неуролошке дијагнозе, каже наша саговорница, која је учествовала у бројним вишегодишњим научним пројектима САНУ и Министарства науке, а од 2002. године до данас руководи пројектом Министарства из области неурофизиологије.

Одговарајуће опажање мириса означава се као нормосмија, а друга крајност је немогућност опажања сензација мириса – аносмија. Постоје и поремећаји у правцу повећане способности перцепције мириса (хиперосмија) или смањење (хипосмија). Али постоје и немогућност идентификовања или класификовања осећаја мириса (агнозија мириса), као и искривљени мирис у присуству познатог извора мириса (паросмија), осећај мириса у одсуству извора мириса (фантосмија) и малодоурс – који се односи на осећај непријатних мириса.