Купатила римских рудара подно планине Гоч

Локалитет Јабланица, у Плешу, смештен је у питомом пејзажу планине Гоч, на надморској висини од 620 m и ту су откривени архитектонски остаци касноантичког купатила. Заштитна археолошка истраживања започета су још 2014. године, под руководством др Марије Марић, археолога Завода за заштиту споменика културе Краљево. Иако су ископавања започела као заштитна, значајни резултати омогућили су наставак истраживања током протекле године. Министарство културе и информисања Републике Србије обезбедило је средства за геофизичка истраживања, која су потврдила сумње да је реч о већем комплексу античких грађевина, највероватније типа виле рустике.

Пре тога, тај крај није био предмет озбиљнијих археолошких студија, а једино се располаже подацима са рекогносцирања ширег простора југоисточних падина те планине. Откривени остаци античког купатила вероватно су представљали део већег комплекса – виле рустике или викуса (римско село) у оквиру рудоносног пејзажа Гоча. То је навело да се пројекат истраживања усмери и на остала налазишта у широј околини којa би моглa бити у функционалној вези са локалитетом Јабланица. Тако, у оближњем селу Стрменица постоје остаци утврђења, а у непосредној околини налазишта регистроване су и топионице метала уз позната рудишта на ширем простору Гоча. Та налазишта условно се могу посматрати као микроцелина настала испод рудишта у вишим деловима планине. Основни предуслов за рударење на Гочу чини присуство оловно-цинкане руде, која се на том подручју јавља заједно са златом и бакром. O експлоатацији и преради руде у античком периоду на том простору, сведоче остаци згуре настале поред топионичарских пећи на неколико локалитета у близини. Новија ископавања знатно су изменила доскорашњу слику о касноантичкој економији, те не само да су потврдила рударске и металуршке активности током касне антике већ су добрим делом расветлила и процес реорганизације привредних активности и промене у руралном пејзажу.

Осим у великим античким градовима на простору централног Балкана, као што су Сингидунум, Виминацијум, Наисус, Улпијана и Скупи, античка купатила смештена су и уз утврђења на дунавском лимесу (Маргум, Ушће Поречке реке, Талијата, Понтес и Егета), на ободима рудничких територија (Лисовић, Жујинци, манастир Бањска и Баце), у рударским утврђењима и викусима (Губеревац–Прутен, Сочаница, Равна и Кучајна), у непосредној близини рударско-металуршких пунктова, у оквиру путних станица (Mansio Idimum, Mansio Municipium и Ad Fines), као и у царским комплексима (Ромулијана и Медијана).

Иако је прва појава купатила у римским провинцијама на Балкану забележена у I веку, њихова масовнија градња везана је за III и IV век и често се напомиње да су вероватно била део већег објекта (виле) или насеља (викуса). Појава вила рустика на централном Балкану у касној антици такође се сматра елементом урбанизације руралних предела, најчешће богатих различитим ресурсима, посебно рудом, у овом случају. У периоду касне антике долази до реорганизације економских активности услед колапса градске економије, те се привредно тежиште помера ка руралним пределима, ближе ресурсима. Носиоци тих промена били су припадници локалне елите, од којих су многи вршили административне дужности у градовима и упоредо учествовали у организацији рударске области. Захваљујући свом административном раду у функцији царског интереса, са вероватно значајним политичким утицајем, припадници елита су могли стећи поседе око рудника и своје приватне послове пренети на територију ван града. Насељавање руралних територија, посебно у близини рудника и металуршких центара, није било примамљиво за живот елитног слоја, те долази до спонтаног преобликовања пејзажа и изградње нових објеката (вила и/или купатила), који су били симболична представа њихових власника. За разлику од вила, које су посредно биле укључене у административни и организациони систем регије, купатила су грађена искључиво ради исказивања симболичне представе римске власти, што у касној антици постаје мода, а можда жеља и навика, или чак потреба и неримског становништва. Остаје још питање да ли су ти објекти у централнобалканским провинцијама били приватног или јавног карактера, или комбинација те две врсте власништва.

Тако су купатило у Јабланици и остали локалитети на Гочу и северним и западним падинама Копаоника, донели потпуно нову представу о Дарданском рударском региону, који до сада није ни посматран као део рударске области.

Истражени део архитектуре купатила засад је превентивно конзервиран и обезбеђен од пропадања под утицајем планинске климе, а локалитет је у процедури за проглашење за непокретно културно добро – археолошко налазиште. Постоји нада да ће Министарство културе и информисања Републике Србије и остали фондови препознати значај добијених резултата досадашњих истраживања, те обезбедити новац за конзервацију истражених делова, и наравно, даља истраживања.