Српска позоришна сцена и време изазова – Зорана Кид и Стефан Џепароски

Пројекат и читав концепт рада и продукције позоришта показали су се успешним и "BirdLand" је освојио бројна признања и награде. Стигао је и до „Оф Бродвеја“ у Њујорку.

Зорана је рођена у Београду, где је и студирала и магистрирала продукцију на Факултету драмских уметности. Докторирала је на Универзитету у Торонту. Освојила је шест награда „Дора“ за продукцију театра "BirdLand", и то највише за представу Јуда Искариотски.

Стефан је такође рођен у Београду. Магистрирао је на Факултету драмских уметности у Београду и на Универзитету у Алберти, у Канади. Његов рад је био номинован за више међународних награда. У театру ради као редитељ и креативни продуцент. Његова дела приказивана су у Европи, Канади и САД. Представа Ко се боји Вирџиније Вулф Едварда Олбија приказана је и на фестивалу БИТЕФ у Београду.

Претходна година, обележена ковидом 19 и светском кризом, за уметнике је била време стваралачког репрограмирања, те су Зорана и Стефан осмислили пројекте и започели сарадњу са уметницима из Београда, тачније, са две организације – "Plots & plays" и „Артепункт“.

Како је дошло до сарадње и шта је циљ пројеката?

Стефан: Ми смо пришли „Артепункту“, а "Plots & plays" су пришли нама. „Артепункт" је основао и води редитељ и продуцент Дејан Јанковић, а "Plots & plays" води млади брачни пар – редитељ Иван Јанковић и Теодора Јанковић. Са „Артепунктом“ смо желели да канадској публици прикажемо савремену српску позоришну сцену на један свеж начин. „Артепункт“ негује идеју међународне сарадње и повезивања, док "Plots & plays" на оригиналан начин спајају свет позоришта и дигиталног маркетинга.

Зорана: Идеја је била да канадској публици заједнички презентујемо српске представе кроз фестивале као што је ”Summerworks” у Торонту. Како се фестивали и финансирање гостовања планирају неколико година унапред, наша сарадња се сусрела са изазовима пандемије. У новембру 2019. са „Артепунктом“ смо реализовали пројекат Mari(j)a is everywhere или Мари(ј)а је свуда, по комадима Амбис и Бука Марије Милисављевић, немачке драмске списатељице нашег порекла. Пројекат су заједнички режирали Дејан и Стефан. Дејан је радио у Београду, а Стефан је режирао путем Зума. Из те сарадње се родила идеја о покретању међународног фестивала у Београду по узору на фестивал „Фринџ“ у Единбургу, и на томе се ради. Ја бих позвала читаоце да посете Инстаграм и Фејсбук профиле организација „Артепункт“ и "Plots & plays" и упознају се ближе са њима.

Стефан: Редитељ Иван Јанковић је контактирао са мном пре почетка пандемије са идејом мултимедијалног пројекта HOPSCOTCH. Тражио је продуцента. Пројекат је веома занимљив јер преплиће уметност и ментално здравље трагајући у својој суштини за љубављу и истинитошћу. Поетска структура пројекта и његово инсистирање на мултимедијалности су ме јако привукли и прикључио сам му се као креативни продуцент. Пандемија је, наравно, променила ток и том пројекту, али нисмо одустали од њега. Иван је ангажовао технику и окупио глумачку екипу у Београду, а ја сам у Торонту ангажовао музичара и рођен је видео за HOPSCOTCH. Иван је режирао и монтирао видео који је пласиран на међународни "Social Distancing Festival". Оно што је такође важно – тај пројекат је привукао пажњу и Националног уметничког центра у Канади.

Колико преко таквих активности можемо свету представити позоришну сцену у Србији и помоћи младим ствараоцима да покажу своја остварења?

Стефан: Свака криза пружа нове могућности и открива нам да је оно за чиме трагамо заправо увек било ту испред нас, скривено у пуном светлу. Година пандемије нам је открила да је технологија увек била ту, оно што је недостајало је воља да се она искористи на нов и креативан начин. Аутентичност локалних позоришних стваралаца из целог света добила је прилику да буде виђена глобално. Бивајући затворени током протеклих месеци, имали смо прилике да путем онлајн стриминга погледамо продукције из целе Европе, али и из Азије и Африке. У регуларним условима, видети те продукције захтевало би скупе авионске карте и још много тога. Све то што смо успели да видимо било је презентирано кроз организовану и осмишљену акцију локалних позоришта и уметничких организација. Оно за чим свет поново трага јесте аутентичност локалног уметничког израза. Српско позориште је аутентично и другачије од, на пример, пољског позоришта. Али глобална публика је више упозната са пољским театром него са српским. Глобални локализам је идејни оквир који може донети много српском театру у глобалном смислу. Зато су важне организације као @plots.plays, које кроз своју платформу @vasepozoriste промовишу српски позоришни израз у глобалном контексту. „Артепункт“ ради у истом правцу, најпре тако што децу и младе из српске дијаспоре повезује са младима у Србији кроз своје едукативне програме. Програми се у овом тренутку реализују путем Зума и других апликација.

Зорана: Мислимо да је ово један од начина да се свету представи српска позоришна сцена. Језик више не представља велику баријеру у разумевању. Мислим да управо због тога што позориште у Србији није толико тржишно оријентисано, постоји простор за уметнички експеримент. Таленат је ту и аутентичан је у свом изразу. Оваквим пројектима и грађењем једне стратешке платформе за продукцију и презентацију могуће је младим ствараоцима отворити пут ка светској уметничкој сцени. Потребне су воља и упорност.

Када поредите позоришни живот и стваралаштво у Канади и Србији, које су предности, а које мане за рад наших стваралаца?

Зорана: Позоришни систем и модел рада у Канади је битно другачији од модела у Србији. Наиме, у Канади не постоји репертоарско позориште, што значи да нема стално и трајно запослених глумаца, драматурга, редитеља... Позориште функционише по тржишном моделу где се свака продукција третира као самостални производ. У том смислу обезбедити континуитет у раду и трајност једне независне компаније веома је тешко. Идеју да тржиште одређује вредност (уметничку и комерцијалну) једне позоришне представе одувек сам сматрала опасном по саму уметност позоришта. Сада већ толико пута поновљена анегдота везана за Стива Џобса и ајфон заправо је истинита. Укратко, да је у моменту пласирања ајфона питао Американце да ли желе такав производ, одговор би био „не“ – јер у том моменту нису ни знали шта је ајфон. Али он је имао визију. У Канади постоје бројне независне компаније које се финансирају кроз мрежу грантова, приватних и корпорацијских донација. Оба модела, канадски и српски, имају својих предности и мана. Битно је не глорификовати само један аспект из оба модела који нам се чини атрактивним и као нешто чега нема. У Србији постоји потенцијал да се успостави хибридни модел који би био спој комерцијалног и репертоарског модела. Кроз такав један модел млади ствараоци у Србији би могли да стварају као независне мале компаније у оквиру репертоарског модела. То наравно захтева велику реорганизацију и јасну визију. У Канади и Северној Америци постоји све „гласнија“ тежња ка преузимању елемената из репертоарског модела који би се могли пресликати у комерцијални систем. Стварати позориште и стварати у позоришту никада није било лако, али изузетно компликован моменат у којем се налазимо има могућност да нам донесе неопходну квалитативну и квантитативну промену.

Да ли будућност у позоришту видите кроз видео, медијске изражаје и интернет пројекције? Како задржати и остварити себе упркос свим проблемима с којима се ствараоци данас сусрећу?

Стефан: Будућност је у обједињавању свих облика креативног изражаја кроз призму театралности. Поделе и дискусије да ли је нешто театар или филм, или дигитални медиј, само успоравају напредак и трансформацију позоришта. Будућност театра је већ ту и зове се дигитални театар. То не значи да ће форма театра коју познајемо нестати. Напротив, форма ће се обогатити и одговор је управо у хибридном позоришном изражају. У Европи већ имате компаније које се активно баве овим и у свој рад укључују виртуелну реалност, аугментовану реалност и живи театар. Ми улазимо у ренесансу театра, а ренесанса театра је увек била и ренесанса људског духа.

Зорана: Нама као уметничком пару пут је у прихватању промене и у истрајности вере у унутарњи глас који нас води све ове године. Проблеми и потешкоће су увек ту, али они не смеју да диктирају како се ствара и зашто се живи. У том духу ми припремамо можда наш најамбициознији пројекат до сада: Digital Dream Society. Пројекат обједињује промене које је пандемија донела извођачким уметностима и представља нови облик рада за нас.