Зашто су нам сенке сада најдуже

Многи већ данима осећају долазак зимске краткодневице, односно солистиција, јер сваког дана добијамо све мање и мање сунчеве светлости, постајемо уморнији, и нисмо нарочито вољни за нове подухвате. Потреба за одмором је све већа.

Знамо да је Земљин нагиб разлог за појаву годишњих доба. Наша планета се окреће око Сунца нагнута у просеку за 23.5 степени, па северна и јужна хемисфера не примају једнаке количине сунчеве светлости што узрокује и краткодневице, дугодневице и равнодневице, самим тим и годишња доба.

Хладнији период на свакој хемисфери се догађа у половини године кад је Земља удаљенија од Сунца и то је зимска краткодневица (децембар на северној, а јун на јужној) кад означава да је половина света удаљена од Сунца под екстремним углом. Недостатак сунчевих зрака чини зимски солстициј најмрачнијим даном у години, али не и најхладнијим.

Сунчев лук преко неба је у сталном паду и постаје краћи од јуна. У зимском солстицију на северној хемисфери, достиже најнижи могући лук, толико ниско да у неколико дана око солстиција се чини да излази и залази на истом месту. Овај феномено је и произвео латинску фразу из које је реч солстициј потекла (solstitium), а која значи Сунце мирује.

Овако низак угао под којим сунчеви зраци падају на земљу значи и да ће нам сенке бити најдуже.

Колико траје најкраћи дан

У зависности од тога где се налазите, зависи и трајање зимске краткодневице.

Kад бисте мерили према Гриничкој опсерваторији из Лондона, видели бисте да најкраћи дан траје седам сати, 49 минута и 43 секунде – што је више него упола мање од дневног светла које добијамо током летње дугодневнице.

Али као се приближавамо Северном полу, дан је све краћи, тако на Исланду дан између изласка и заласка сунца траје свега два сата и 14 минута.

Међутим, онима који живе у близини Екватора, разлика ће бити скоро неприметна.

Древни ритуали посвећени солистицију

У древном свету, људи су изградили бројне споменике како би прославили солстициј.

Један пример је Њугрејнџ, велики споменик из каменог доба изграђен у ирском селу око 3.200. године п.н.е. или око хиљаду година пре Стоунхенџа. Сматра се да је имао неки облик религијског значаја будући да је био усклађен с кретањем Сунца.

Народ Паракаса из Перуа, који је живео између 800. и 100. године п.н.е. испресецао је пустињу линијама у земљи и камену који се зову геоглифи што повезује хумке са местом где Сунце у зимском солстицију залази на хоризонту. Познате Наска линије изазивају страхопоштовање и инспирисане су мајмунима, гуштерима и другим фигурама које су угравиране у земљи између 1. и 700. године нове ере, а такође су повезана са зимским солстицијем.

Kарнак у древном Египту је изграђен и усклађен са зимским солстицијем у Луксору пре више од 4.000 година. Сличне трасе могу да се виде и у Ангкор Вату у Kамбоџи и Мачу Пикчу у Перуу.

У Старом Риму, фестивал Сатурналије почињао је 17. децембра и трајао седам дана. Kао што само име каже, требало је да ода почаст Сатурну, оцу богова који је подарио име и шестој планети нашег сунчевог система.

Чаробна ноћ

За народе Источне Азије, поготово за Kинезе, Kорејце и Јапанце, фестивал Донгжи који почиње на зимску краткодневицу, једно од најважнијих доба у години.

Донгжи значи „екстремна зима“ и време је кад се слави повратак дужих дана и, на крају, повећање позитивне енергије. Порекло фестивала корене вуче од јина и јанга – филозофије равнотеже и хармоније у космосу.

Према древној легенди све жеље и мисли у ноћи зимског солистиција биће испуњене. Такође, постоји веровање да овај дан треба искористити за планирање нових подухвата које намеравате да спроведете наредне године.