На страшном суду Платона: јади младих Вертера и Џокера

Платоново упозорење

„Све се то мени чини опасно за разум свих оних слушалаца који немају у себи противлек у стварном сазнању“, каже Сократ младом Глаукону у Платоном дијалогу Држава, мислећи притом на уметност.

Платон уметност схвата као пуко подражавање стварности, и као таква она не само да не може да отвори посматрачима пут ка истини и сазнању, већ обмањује. Грчки филозоф је посебно киван на трагичну уметност, која не само да обмањује, већ гледаоца охрабрује да у себи развија све лоше особине које види у јунаку трагедије.

Песници кваре људе, и зато их треба протерати из идеалне државе. За већину савремених читалаца оваква изјава је чист неукус, да не употребимо грубљу реч. Ипак, покушајте да наставите са читањем и дајте Платону шансу да се одбрани.

Иако већина поштовалаца уметности данас заговара став да уметност треба да буде слободна, да не зависи од друштвених и политичких притисака, нити да се треба сматрати одговорном (или можда боље рећи: кривом) за утицај који има на друштво, искуство нас учи да уметност није заробљена у кули од слоноваче.

Хтела - не хтела, уметност утиче на стварност, а Платон, разматрајући своју идеалну државу, увидео је неке потпуно реалне психолошке механизме који се покрећу у сваком појединцу приликом сусрета са уметничким делом, превасходно када су у питању фиктивне приче.

Вертер: узор младих

Око хиљаду година након Платоновог времена у Немачкој се појавила једна крајње „опасна“ књига, коју многи сматрају првим бестселером у историји. У питању је први роман Јохана Волфганга Гетеа Јади младога Вертера, објављеног 1774. године.

Главни јунак Вертер био је типичан представник таласа који је у том тренутку почео да се шири Европом - романтизма. Као прави јунак свог доба Вертер је осећајан, преосетљив, сетан и наравно, несрећно заљубљен. Услед свог идеализма има проблем са прихватањем друштвене стварности те утеху покушава да нађе у природи. Бег у природу можда донесе утеху, али не и разрешење Вертерових мука. Вертер се опредељује за другачији бег - самоубиство.

За огромну популарност коју је дело стекло заслужна је чињеница да је Вертер био јунак свог доба. Млади читаоци су се препознали у његовом лику - јади младога Вертера били су и јади многих других младића. Не само што су се млади препознали у Гетеовом лику, већ су га и опонашали - облачили су се као он, читали су књиге које је он читао, преузели његове манире у говору. Унутар романтизма јавио се и посебан талас - вертеризам.

Међутим, проблем је настао када су читаоци, обожаваоци, вертеровци отишли корак даље од опонашања Вертеровог живота. У годинама након објављивања романа забележен је драстичан пораст у стопи самоубистава младих. Многи су то учинили на исти начин како је Гете описао Вертеров коначни чин, што је довело до тога да се низ несрећа доведе у везу са књигом. „Опасна" књига је забрањена широм Европе, а у Лајпцигу је чак уведена забрана облачења попут Вертера. 

Вертер: феномен психологије

Тачно двеста година након објављивања Гетевог романа, амерички психолог Дејвид Филипс описао је феномен имитаторских самоубистава и назвао га по Гетеовом лику Вертеров ефекат. Филипс је наиме проучавао како заступљеност вести о самоубиствима у медијима утиче на стопу самоубистава и открио потенцијалну везу.

Филипсово прво значајно истраживање обухватало је праћење насловних страна америчких новина у периоду од 1947-1968. године. У случајевима када је на насловним странама излазила вест о самоубиству, Филипс је пратио промене у броју самоубистава у подручју изложеном тој вести током месеца у којем је вест објављена, месеца пре објаве вести и три месеца након објаве вести. Показало се да је број самоубистава у месецу када је објављена прича о самоубиству на насловници новина драстично растао.

Чињеница да се у наредна три месеца тај број поново смањивао, навела је Филипса на претпоставку да прича о случају самоубиства у медијима нема трајни утицај на оне који разматрају самоубиство, јер би у том случају било очекивано да у периоду након објаве стопа самоубистава и даље буде висока.

Напротив, Филипс је закључио да медијско извештавање о самоубиствима делује као тренутачни подстицај на оне који то иначе можда не би учинили. Многобројне друге студије су показале да је раст стопе самоубистава посебно осетан када самоубиство изврши позната особа. У тим случајевима прича је медијски највише пропраћена, а степен уживљавања гледалаца у вест виши него у случају непознатих особа, будући да може бити присутан и елемент симпатије према лику и делу познате особе. 

Након Филипсових истраживања, која и даље нису општеприхваћена, многе медијске агнеције су ипак преузеле мере како би спречиле могуће негативне ефекте. У Аустрији су, на пример, 1987. године, недуго након Филипсових истраживања, уведен Медијски правилник за извештавање о самоубиствима, као врста медијског експеримента. Након увођења правилника и спровођења његових одредби у пракси праћена је стопа самоубистава у бечком метроу. У наредних шест месеци број је опао за чак 80%.

Ако већ мора да се извести о неком случају самоубиства, препорука је да извештавач не вежба своје изражајне и списатељске способности на овим случајевима. Што мање претензија новинара у опонашању књижевника попут Гетеа, то мање шансе да читаоце обузме Вертеров ефекат - чини се да отприлике овакав закључак може бити изведен из Филипсових студија. Но, постоји једна некохерентност у називању овог феномена Вертеровим ефектом - за разлику о случајевима о којима се извештава у медијима, Вертер није стварни лик. Не баш мала разлика, чини се...

Злочести песници

Уметност подражава стварност и обмањује, каже Платон. Међутим, њена моћ обмане лежи управо у томе што вештном и умећем уметника успева да убеди читаоца, слушаоца, гледаоца да је оно што приказује стварније од стварности. Без обзира на Платонов вредносни, етички суд, оно што је прилично тачно увидео јесте да на човека, при сусрету с уметношћу (конкретно епским и драмским песништвом о ком Платон првенствено говори) делују одређене емотивне, често несвесне силе.

Приликом упознавања фиктивног лика из уметничког дела, нешто у нама нагонски тежи да се поистовети с тим ликом, без обзира на то што знамо да није стваран. Није то само по себи лоше, сматра Платон, већ чињеница да песници радије приказују лоше ликове, или како Платон наводи „оне шаренолике нарави које се лако узбуђују“.

Разлог због ког песници радије приказују лоше него добре душе је двојак, како Платон примећује. С једне стране лоши ликови се лакше опонашају, а што је за песнике који желе да буду вољени још важније: публика их више воли. Зашто? Зато што човек осећа олакшање и добија оправдање гледајући оне који су гори од њега самог, макар били измишљени.

Олакшање ће бити снажније а оправдање непобитније утолико што је тај измишљени лик верније приказан у уметничком делу, те дозвољава виши степен уживљавања. То је управо оно што је Гете постигао са својим младим Вертером - његови јади били су јади целе једне генерације, а како би исправили „неправду" што Вертер заправо није стваран, многи читаоци побринули су се да кроз свој живот, или пак смрт Вертер постане део стварности. Чисто да закључимо: све би те лудорије Платон најоштрије осудио.

Како би се котирао Холивуд у Платоновој идеалној држави?

Обећасмо неког Џокера. Чини се да је и он покренуо неки свој џокеризам, барем у Америци (мада се шушка да ће неки маскирани људи изаћи на улице широм света). Прича се да одавно неки филм није толико узбрукао јавност и да се одавно није десило да се већа драма дешава у самој биоскопској сали, него на платну.

Као некада у Лајпцигу, у биоскопима широм Америке забрањени су костими који асоцирају на Џокеров. Вероватно ни незнајући да кроз њихове слутње одјекује древно упозорење грчког филозофа, део јавности се забринуо због потенцијалног негативног утицаја који филм може имати на друштво - људи ће се препознати у лику Џокер и почети да га опонашају.

Једини проблем је што лик Џокера и није баш препознатљив за већи део публике (под публиком мислим да на све оне који су у стању да приуште себи карту за биоскоп).

Нико таквог никад није упознао, никад за таквог није чуо, али је свачији одговор на сумњу поводом могућности постојања стварне особе која има више трагичних околности него сви јунаци античких трагедија заједно - „зар ти стварно не мислиш да такви људи постоје на свету?“

Другим речима, јади младога Артура јесу исти јади које цела једна генерација верује да неки други људи имају. Вертера су опонашали тако што су копирали његов вољни чин, а опет остаје загонетка шта је тачно Џокер својом вољом урадио. Можда једног дана психолози установе Џокеров афекат. Да не испадне да слутим на зло, само настојим да протумачим шта би Платон рекао на све ово...

„Све се то мени чини опасно за разум свих оних слушалаца који немају у себи противлек у стварном сазнању.“