Хиперлинковима до хиперобразовања

У последње време се доста говори о дигиталној настави, дигиталним учионицама, дигиталним наставницима и дигиталним уџбеницима, и помало се чини као да су све то недвосмислено позитивне промене у процесу образовања.

Уколико неко случајно скрене пажњу на неке негативне последице ових промена, тај мора да је против напретка.

Међутим, не треба се задржавати на вредносним одредницама – није толико важно да ли ћемо дигитализацију учења одредити као позитивну или негативну промену, важно је разумети је као промену и сагледати последице те промене.

Трендинг: брендинг дигитализације школства

Oва промена је део глобалног тренда, што подразумева да је у многим државама света одређен рок за спровођење дигитализације у учионицама.

У Србији је 2015. године донет закон о уџбеницима по којем је сваки издавач уџбеника обавезан да поред штампаног издања приреди и дигитални материјал.

Прошлог пролећа медији су почели да извештавају како се од јесени почиње са употребом ових дигиталних материјала у настави у две хиљаде учионица у Србији.

С тим циљем је организована и обука за наставнике која је подразумевала упознавање са новим наставним средствима.

У новинама су истицане бројке: 2.000 наставника предаваће из дигиталних уџбеника; 175 нових дигиталних уџбеника за прве и пете разреде основних школа, 70 милиона евра држава уложила у дигиталне учионице.

Будући да је процес дигитализације школства у Србији и даље на почетку, она се у медијима углавном третира као вест која иде у прилог идеји да и ми пратимо светске трендове.

У међувремену, у свету је покренут и тренд нешто дубљег критичког размратрања ефеката ове (р)еволуције.

Листање насупрот скроловању

За даље разматрање дигитализације у школству важно је разликовати дигитални садржај за наставнике и за ученике, а с тим у вези и коришћење дигиталног садржаја приликом саме наставе и приликом индивидуалног рада ученика.

Док се стручњаци готово једногласно слажу поводом тога да дигиталне технологије олакшавају и побољшавају наставу, случај није исти кад је у питању процес учења.

Дигитални уџбеници омогућавају ученицима много ефикасније кретање кроз садржај који њих лично занима, захваљујући многобројним линковима.

Такав метод учења подстиче развој радозналости и креативности, што умногоме поспешује истраживачке способности ученика. Међутим, када је реч о усвајању градива, доступност велике количине информација није нужно олакшавајући фактор.

Најоми С. Барон, професорка лингвистике са Универзитета у Вашингтону, 2015. године објавила је студију „Речи на екрану: судбина читања у дигиталном свету“, у којој је изнела резултате истраживања не тему искустава студената са дигиталним, односно штампаним уџбеницима.

Резултати су деловали помало анахроно – већина испитаника је одговорила да више воли да учи из штампаних књига.

Најчешће навођен разлог био је да читање штампаних верзија уџбеника доприноси бољој концентрацији и усмерености пажње, а самим тим и успешнијем разумевању и усвајању прочитаног.

На питање да ли су склони „мултитасковању“ (обављању више радњи истовремено) приликом читања штампаних уџбеника, позитивно је одговорио један одсто испитаника, док је чак 90 одсто дало позитиван одговор када читају електронска издања.

Дигитални уџбеници подразумевају могућност долажења до небројено више информација од штампаних, али не треба заборавити да исто тако подразумевају и небројено више потенцијалних дистракција.

У многобројним студијама на ову тему доноси се закључак да у процесу разумевања и учења једну од кључних улога има самостално увиђање повезаности, креирање, такорећи, система хиперлинкова у сопственом уму, што присуство унапред датих хиперлинкова у дигиталним издањима чини мање важним.

Дигиталне технологије дозвољавају прескакање ове важне фазе у процесу учења.

Наравно, треба узети у обзир да је процес учења у нераскидивој вези са узрастом и фазом когнитивног развоја ученика, и да студенти и основци у том погледу никако не представљају исту категорију.

Пример студије посвећене студентима, од којих се очекује много виши степен самосталних и индивидуалних истраживачких компетенција него од основаца, служи да скрене пажњу да фактор дистракције чак и њима отежава учење.

Mожемо претпоставити да је он још присутнији код млађих узраста. Здраворазумски се чини да и сви ми, из сопственог искуства, знамо колико је теже одолети „мултитасковању“ када смо изложени бескрајном мноштву потенцијалних кликова.

Можда је кључно питање које треба поставити: у којој мери развијање дигиталне писмености и дигиталних компетенција ученика доприноси развијању њихове зависности од дигитаних технологија? Можда још и важније: да ли желимо да развијамо ту врсту зависности?

Шта наставници могу да понуде што технологија не може

Но, вратимо се конкретно да основне школе.

Љиљана Лазаревић, учитељица из ОШ „Михаило Петровић Алас“ у Београду, и едукатор о оквиру пројекта Министарства просвете „Дигитална учионица“, истиче доступност као основну предност дигитализације.

„Информације никада нису биле јефтиније и доступније“, наводи Љиљана, „а то је предност за децу која нису близу едукативним установама, која не могу да приуште уџбенике и слично. Данас је много лакше доћи до садржаја.“

Поред тога, додаје важност индивидуализације наставе, односно могућности да сваки ученик, спрам својих интересовања, способности и обавеза већ у раном узрасту напредује у области која га занима.

С друге стране, свесна је да дигитализација има и негативне последице, које се на првом месту тичу социјализације, која је посебно важна у нижим разредима основне школе: „Окретање искључиво дигиталној настави може имати последице на развијање међуљудских односа, стварање контакта са другом децом, али и са наставницима“.

Управо због тога сматра да улога наставника никада није била већа: „Улазимо у нешто ново, непознато. Сада је много више неопходно да наставник структурирано води децу кроз учење, да их научи како се учи, како се памти, како се исправно користи интернет, како се развија критичко мишљење, али и да их научи нешто о етици, о којој се веома мало говори“, закључује Љиљана Лазаревић.