„Баухаус”: век од рађања једне визије

Доста с тим истим производима са покретне траке! Треба нам алтернатива индустријској производњи! Ствари треба да буду бити модерне и функционалне, без сувишних украса, а истовремено уз повољну цену!

Архитекта Валтер Гропијус је 1919. основао школу за примењене уметности и архитектуру Баухаус у Вајмару. Идеја је била да се сједине уметност и занат, али уистину револуционарно је било спајање уметности и индустрије. У свом манифесту Гропијус је написао: „Архитекте, вајари, сликари, ми се сви морамо вратити занатском умећу!"
Гропијусу би се по свој прилици свидео рекламни слоган који данас користи ланац робних кућа за унутрашње и спољно уређење дома: „Баухаус ‒ Да би било добро!"

Модерно и функционално

За Валтера Гропијуса изградња кућа је била „коначни циљ свих обликовних делатности". Због тога у његовој школи студенти нису само учили теорију и вежбали у школским радионицама ‒ он их је слао и на градилишта, како би у пракси примењивали учење о формама, бојама и материјалима. Најважније начело је гласило: Форма следи из функције (Form Follows Function).

Поштујући то начело, студенти те уметничке школе развијали су бројне објекте примењене уметности, попут намештаја или предмета за свакодневну употребу. При том је важна била чиста и хладна елеганција, уместо заиграности уметничких линија. Многи прототипови из тих радионица ишли су у серијску производњу но само је мањи број њих успео да оствари и други Гропијусов циљ: цену за свачији џеп.

Међу успешним примерима је свакако тапет који је производила фабрика тапета Раш из Хановера или чувена црна стона лампа фирме Кандем. Будући да су је многи копирали, на крају су је и многи могли купити.

Куће у јединственом стилу 

Школа Баухаус је постала најпознатија по нацртима својих архитеката. У многим градовима су стамбене зграде изграђене по тим идејама имале као примарни циљ решење проблема с недостатком стамбеног простора. Гропијус је желео да реши урбанистичке проблеме градњом великих стамбених зграда с много станова.

Примери тог настојања су стамбена насеља у Десауу или Берлину. На тај начин је додуше настало много нових станова, али је истовремено дошло и до анонимности становања, што је касније довело до нових социјалних проблема. Но они више нису били у центру пажње Баухаусових градитеља.

Школа је 1925. морала да напустити Вајмар и пресели се у Десау јер је нова конзервативна влада Тирингије, где се налази Вајмар, почела да прави проблеме револуционарном Гропијусу и његовим сарадницима. Он је сâм пројектовао зграду нове школе у коју су се професори и студенти уселили 1926. Зграда с радионицама са стакленом фасадом постала је појам модерне архитектуре.

Прогони и селидбе

Током година су у Десауу изграђене и четири „мајсторске куће" у којима су били станови и радне просторије за наставнике, а касније и једно стамбено насеље с укупно 60 зграда. Пет година касније је руковођење школом Баухаус преузео архитекта Миз ван дер Рое, али убрзо након тога (1932) школу су затворили локални националсоцијалисти.

Мада су нацисти и сами при градњи индустријских објеката наглашавали функционалност, покрет Баухаус им је био сумњив и на крају је проглашен „јеврејским" и „бољшевистичким". Школа се потом накратко преселила у Берлин, али је након што су нацисти 1933. преузели власт, дефинитивно угашена. Многи професори су напустили Немачку. Мада школе више није било, учење је остало врло утицајно ‒ све до данас.

Сачувано је пет мајсторских кућа у којима су били смештени наставници, а у згради школе Баухаус у Вајмару данас је смештен део тамошњег универзитета. У Берлину пак постоји архив Баухауса, док се у рестаурираној згради школе у Десауу данас налази седиште Фондације Баухаус. Мада је у континуитету уметничка школа Баухаус деловала само 14 година, њен утицај се проширио по читавом свету. Баухаус важи данас за можда најутицајнији извозни културни производ из Немачке у 20. веку.