Мокрањчев рођендан

У родном граду је завршио основну школу. У свирању виолине је био самоук. Гимназијско школовање започето у Зајечару, Мокрањац је наставио у Београду. У српској престоници, у коју је дошао 1870. године, већ су постојали услови за бављење музиком, премда веома скромни. Готово две деценије постојало је Београдско певачко друштво, музика је била обухваћена репертоаром Народног позоришта, а било је учитеља музике који су младом Мокрањцу могли да пруже извесна музичка знања.

Понесен идејама Светозара Марковића, у чијем је окриљу истицан значај природних наука, Мокрањац је, након завршене гимназије у Београду, једно време студирао Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност ка музици. Државна стипендија и материјална помоћ Београдског певачког друштва ‒ чији је члан био још као гимназијалац и које је у њему видело наследника Корнелија Станковића ‒ омогућили су му да оде на музичке студије у иностранство ‒ прво у Минхен, а потом у Рим и Лајпциг.

По завршетку школовања 1887. године, започела је Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ раније афирмисан као хоровођа Певачког друштва Корнелије, Мокрањац долази у Београдско певачко друштво и готово до краја живота остаје везан за овај хор, који се под његовим вођством уздигао на висок уметнички ниво.

Са Београдским певачким друштвом, за које је компоновао највећи број својих хорских дела, Мокрањац је остварио значајне концертне наступе, не само у свим већим местима Србије већ и ван тадашњих државних граница. Дубровник, Цетиње, Солун, Будимпешта, Цариград, Софија, Санкт Петербург, Москва, Берлин, Лајпциг ‒ само су неки од градова у којима је Београдско певачко друштво под Мокрањчевим уметничким вођством пожњело велики успех.

У оквиру своје вишестране активности Мокрањац је између 1887. и 1900. године деловао као наставник певања у Првој београдској гимназији, а од 1901. као наставник црквеног појања у Богословији. У сарадњи са Фердинандом Мелхером, Стеваном Шрамом и Јосифом Свободом, основао је 1889. године први гудачки квартет у Србији и тако поставио темеље домаћем камерном музицирању. Био је иницијатор и покретач Савеза певачких друштава, као и учесник у стварању Удружења српских музичара. И најзад, заједно пијанистом Цветком Манојловићем и композитором Станиславом Биничким, а под окриљем Београдског певачког друштва, Мокрањац је основао Српску музичку школу у Београду, прву установу ове врсте код нас, у којој је вршио дужности директора и наставника теоретских предмета. Данас је то Музичка школа Мокрањац.

Године 1906. Мокрањац је изабран за дописног члана Српске краљевске академије, а пет година касније и за дописног члана Француске академије. Тиме му је одано званично признање за многоструки уметнички рад. Почев од 1912. године Мокрањац је због болести постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у Скопљу, где се склонио с породицом почетком Првог светског рата.

Централно место у Мокрањчевом опусу заузимају хорске композиције без инструменталне пратње, засноване на народном мелосу. Као врстан познавалац српског музичког фолклора још од младости, а уз то и чврсто уверен у исправност мишљења Корнелија Станковића да српска уметничка музика треба да почива на темељима народне, Мокрањац је у својих 15 Руковети, створио класичне обрасце уметничке стилизације музичког фолклора и тиме дефинитивно учврстио национални смер у српској музици.