Државна сатира

Позитивна критика је вероватно требало да буде нека врста похвале онога што критикује негативна сатира. Позитивна критика би требало да је позитивна, по тој замисли, моћним личностима и круговима. Но нису они по томе били сасвим оригинални на просторима Србије. У деветнаестом веку, од 1865. до 1972. године излазио је сатирични лист „Ружа" близак владајућим круговима. Тако се сматрало у делу јавности. У новинским написима чак је „Ружа" окарактерисана као дворски сатирични лист. Али то је само делимично тачно.

Како је то могуће? Власник и уредник листа био је Михајло Ћ. Ћелешевић, секретар министарства финансија. Био је на извору многих извора информација које је употребљавао и злоупотребљавао. Оне који би могли да угрозе њега и њему блиске кругове исмевао је у свом сатиричном листу. Мада није био претерано писмен, како наводи Жарко Рошуљ у „Лексикону српске шаљиве периодике", писао је сатиричне песме и штампао их у свом листу. Многи политичари и државни функционери били су његова мета. Због тога је било чудно како је лист опстајао или није био забрањен. Штитио га је Ћелешевић. Жарко Рошуљ наводи у „Лексикону" (стр. 122): „Због свега тога не чуди што је овај лист био денунцијантски и ратнохушкачки".

Јован Јовановић Змај је био мета напада сатиричног листа „Ружа". То је одговарало кнезу Михаилу па је постојало мишљење да он стоји иза тог листа. Змај је критиковао у својим сатиричним листовима кнеза Михаила (владао 1860‒1868), сетимо се само једне од најпознатијих сатиричних песама „Јутутунска јухахаха" (1865) која исмева владара и његова обећања у која је наивни народ поверовао.

Истраживач наше шаљиве периодике Жарко Рошуљ наводи да је Ћелешевић био полуписмени бирократа и преварант, али је вешто манипулисао јавним мњењем тога доба. Нападао је своје противнике, истовремено је хвалио владину политику, тако да су многи од њега зазирали.

Међутим, сатира је пресудила његовом „сатиричном" листу, њему као уреднику и сатиричару. Коста Христић, син Николе Христића, успео је да подвали Ћелешевићу који је у „Ружи" објавио сатиричну песму „Србска жеља" у духу листа, стилом којим је писао Ћелешевић, а која је имала по њега погрдну поруку у акростиху. То књижевности невични Ћелешевић није приметио и постао је предмет подсмеха. Пукла је брука.

Песма је била позитивна сатира, међутим, негативна у акростиху. То је био главни разлог да „дворски" сатирични лист престане да излази. Од срамоте је „Ружа" увенула.