Режимом до маште

Аустријанац Јозеф Антон Брукнер је све своје симфоније стварао после преживљеног нервног слома праћеног меланхолијом (сада би се свакако сврстала у депресију), халуцинацијама, па чак и неком врстом верског фанатизма, године 1867. Можда би се том чињеницом могла објаснити апстрактна шематика Пете симфоније која представља симулацију музике; као што искусан оратор може да симулира непостојећу садржину држећи се само правила реторике, тако Брукнер имитира законе музичке архитектуре служећи се темама, контрастима, градацијама, деградацијама, променама темпа, тембра, репетицијама, експозицијама и сл.

Композитори овог стила ‒ Малер, примерице ‒ и сами имају осећај недовољне исказаности, у сваком стадијуму рада на делу, те константно одлажу завршетак у нади да ће се нешто волшебно ипак догодити. Или бар да ће количина декламације можда надокнадити дефицит смисла. Но, када се ово 70-минутно сагледа из оптимистичке перспективе ‒ да је за дириговање, чак и најуспешније, довољна гола, спољна форма ‒ оно је заправо изванредна прилика за егзибиције „махача палицом с практикабла".

С друге стране, утисак после одслушане (десет минута краће) Седме симфоније остаје на неки начин изван наших осећајних координата; она је у доброј мери приватна ствар композитора који се својим звучним комбинацијама узбуђује за сопствен рачун. Типична за један од главних праваца германског приступа уметности, та музика је истовремено оријентална (по лишености осећаја за време) и француска, односно импресионистичка (по психолошком дејству). Она својим плазмодичним формама и једноличним колоритом деструктивно делује на концентрацију, приморавајући слушаоца да константно прибира мисли, враћајући га на слушање музике са које оне упорно беже. Но опет, оптимистички сагледано ‒ Брукнерова музика је сценска музика за драму чију фабулу ствара слушалац-коаутор у својој глави.

Да ли је за тог слушаоца корисно овакво „билдовање" маште?

Основна, ако не и једина историјска вредност Арнолда Шенберга лежи у његовом напору да успостави правила и обрасце за музику двадесетог века, онда када јој је, као војсци без команданта, претило расуло изазвано недостатком представе о сопственом смислу/циљу. Његов исказ да је „она лепота коју налазимо у тим строгим правилима и обрасцима управо чежња непродуктивних" испоставио се исправним.

У датом историјском тренутку легије нерепродуктивних са свих крајева света халапљиво су прихватиле овај Шенбергов „режим", не би ли пронашли лека дефициту маште.