Археологија у служби политике 1920. године

Интересантно питање које се намеће у вези је с разлозима и начином на који је археолошки материјал са локалитета Зок стигао у Београд.

Наиме, пред крај Првог светског рата српска војска је окупирала мађарску Барању с намером да та територија de facto остане у склопу будућег Краљевства СХС. Међутим, Тријанонским мировним споразумом од 4. јуна 1920. Краљевство СХС бива приморано да евакуише своју војску и администрацију. Случајност или не, управо тог месеца српска жупанијска власт у Печују позива стручњаке Народног музеја у Београду да обиђу локалитет пребогат прехисторијским налазима, а имајућу у виду колико су Музеј и његове колекције пострадале у аустроугарском бомбардовању Београда 1914, и током окупације 1915‒1918, почетак археолошких ископавања Зока могао је да се протумачи и као културни реваншизам према пораженој Монархији.

Министарство просвете Краљевства СХС и Народни музеј у Београду позитивно одговарају на позив и шаљу Душана Ђ. Карапанџића (1888‒1963), археолога и професора латинског језика, који веома успешно организује археолошко истраживање.
Како би се на доследан и целовит начин сагледале прилике које су претходиле почецима археолошких истраживања локалитета Зок, неопходно је у обзир узети политичке прилике током и након ратних година, као и чињеницу да је, не само у нашој земљи, археологија имала сасвим другачију друштвену и националну функцију у првој половини 20. века.

*Јован Д. Митровић је археолог, кустос Народног музеја у Београду.