Средоземни репаш ‒ нова врста слепог миша у Србији

Др Милан Пауновић, музејски саветник, директор Природњачког музеја и кустос за збирке сисара, упутио нас је у карактеристике средоземног репаша, детаље теренског подухвата и даље кораке у истраживању.

Налаз нове врсте слепог миша у Србији ‒ средоземног репаша (Tadarida teniotis) ‒ свакако је врло значајан за наше научнике и истраживаче, али на који начин доприноси проучавању врсте у ширим научним оквирима (у Европи, свету)?

‒ У Природњачком музеју у Београду слепи мишеви се предано истражују од 1954. године. Иако је овај налаз само мали помак ван познатог европског ареала ове врсте, од изузетног је значаја „склапати мозаик" сазнања о свакој дивљој животињској врсти. Позната је фраза да жива бића, па тако и наш репаш, не познају човекове административне границе. Због тога је познавање детаља биологије, екологије и географије неке врсте од великог значаја за процес интегралне заштите и очувања природе, чији су незаобилазан и веома значајан елемент и слепи мишеви. Они су веома добар и поуздан индикатор стања животне средине.

Будући да је први налаз забележен тек недавно, после интензивне теренске потраге, стиче се утисак да су такви истраживачки подухвати врло захтевни и непредвидиви. Због чега је тако тешко приметити и идентификовати једну такву врсту?

‒ Рад на терену је сам по себи захтеван и донекле непредвидив. Ова врста је до сада остала неоткривена због специфичног начина живота, јер је изузетно брз летач, који лови свој плен ‒ сумрачне и ноћне инсекте, високо изнад тла; склоништа су му у човеку претежно тешко доступним пукотинама на литицама у клисурама, кањонима и високим стеновитим планинама. Осим тога, реч је о врсти која претежно живи у медитеранским и субмедитеранским животним заједницама, којих у Србији има релативно мало, а и ако их има, оне су често међусобно изоловане.

Са којом сигурношћу се истраживачи у таквим подухватима могу ослонити на стручну опрему?

‒ Методе којима се ова и сличне врсте откривају софистициране су и углавном се заснивају на детекцији њиховог ултразвучног оглашавања приликом оријентације у простору, а још више током лова плена. 

Опрема за детектовање слепих мишева је веома модерна, стално се унапређује, а компјутерски софтвер који служи за обраду звука и коначно препознавање и идентификацију стално се развија и осавремењује. Поузданост опреме стално расте.

Колико се често човек може ближе сусрести са тако ретким врстама у природи?

‒ Ова врста је специфична и ближи сусрет с њом ће можда (ако имају среће) имати акробатски алпинисти којима је страст верање по стеновитим литицама где могу бити склоништа ове врсте. С друге стране, неке младе или повређене јединке могу да се нађу испод таквих склоништа, па је сусрет с њима у том случају могућ и људима који се не баве адреналинским спортовима.

Како репаши реагују на човеково присуство?

‒ Сви слепи мишеви, па и ова врста, клоне се човека, избегавајући сваки контакт. Понекад се контакт не може избећи, па тада, зависно од типа контакта, слепи миш реагује бежањем. Тако реагују када су изненађени, када нас сретну у природи, у свом склоништу, или човековом склоништу (кућа, стан, соба...). Уколико је пак ухваћен руком, и не може да побегне, слепи миш се брани својим јединим оружјем - малим и оштрим зубима. То је ситуација коју треба избећи и о којој до детаља причамо грађанима већ, ето, 17 година, било у директним контакту, било путем наше традиционалне манифестације Ноћ слепих мишева.

Који су даљи кораци у истраживању новоустановљене врсте?

‒ Даљи кораци су наставак мониторинга и откривање нових налазишта, обима присуства, а нарочито склоништа ове врсте, као и одређивање евентуалног репродуктивног статуса, установљавање еколошких карактеристика.

Врста је заштићена у оквиру Бернске и Бонске конвенције, као и Директиве Европске уније. Сада, када је пронађена и код нас, које су даље мере у обезбеђивању заштите?

‒ Према досадашњим подацима из Црвене листе Светске организације за очување природе (IUCN Red List), популације ове врсте нису угрожене, али би, као и популације осталих врста, могле бити угрожене уколико се о њима не води посебна брига. За ову врсту ће важити мере као и за остале врсте слепих мишева чији статус очувања није нарушен ‒ спречавање директног убијања, очување и заштита њихових станишта и склоништа, стицање и употпуњавање научних знања о њиховим животним потребама, навикама и понашању и, на крају, ширење у јавности и популарисање тог знања како би људи што боље били обавештени о научно утврђеним чињеницама.