Ђотов универзум

Средњовековни човек је живео у свету одређеном многим значењима, упутствима која су објављивала Бога у стварима, у природи која је тумачена хералдичким језиком. На историјској сцени смењивали су се периоди рушења и препорода, стварања и нестајања. Човек тог доба је тражио одговоре у симболичкој визији, у натприродним добрима, у препознавању своје сврхе у универзуму. Примери из уметности романике и готике јасно одражавају те тенденције.

Касније, долази до извесних промена које се препознају, на пример, у уметности тречента у Италији крајем 13. века. Дела италијанских сликара тог периода значајна су јер пробијају оквире средњовековне слике тј. слике са религиозном тематиком; обогаћене су жанр-сценама, осећај простора је видљивији, приказани ликови делују реалистично, волуминозније, а мање удаљено, етерично и трансцендентално.

Отварају се уметничке школе у градовима који су имали своје представнике: у Риму је био Кавалини, у Фиренци Ђото, у Сијени Дучо и др.

Ђотова дела најбоље изражавају нове тенденције тога доба.

Тај талентовани уметник рођен је 1267. године у Веспињану, недалеко од Фиренце, у сељачкој породици. Још као дечак показао је склоности ка креативном стварању па га отац шаље у Фиренцу 1280. године на занат. Примљен је у радионицу чувеног мајстора Чимабуеа.

Деценију касније одлази у Асизи, град фрањеваца, да заврши радове који су започели Чимабуе и његови помоћници. Та прилика му је омогућила да опроба свој таленат и придобије клијентелу за нове креативне подухвате.

Свестан ситуације и укуса фрањевачког реда, који је био истоветан са папским у Риму и грађанским слојем у Фиренци ‒ прилагодио је томе и своје сликарство. Почетком 14. века Ђотов углед расте, поготову у Риму током сарадње са папом Бонифацијем VIII, који је захтевао да уметност служи пропаганди вере.

Ђотова дела која су доспела до наших дана налазе се у Асизију ‒ у Базилици Св. Фрање Асишког, у капели Арена и палати Рађоне у Падови, док су радови у Напуљу, Милану и Риму (у Базилици Св. Петра), нажалост, страдали. У Фиренци, где је направио прве кораке у уметничком смислу, касније, као признат уметник, осликава цркву Санта Кроче, и пројектује звоник за чувену катедралу Санта Марија дел Фјоре.

Снага Ђотовог умећа лежи у способности да сликарски оживи насликану површину, обогати је плановима са фигурама које изгледају реално иако су приказане у некој религиозној сцени. Он је први уметник који је „ослободио" човеков живот од сваке теолошке мотивације. Људи на његовим фрескама личе једни на друге, сви имају крупну телесну грађу, тежак корак, одважне главе, са крупним цртама лица и карактеристичним очима.

Историчари уметности тумаче да је Ђото у својој идеји имао у виду јединствено људско биће оваплоћено у „универзалном човеку" који је сада усмерен на земаљски свет, окупиран својим страстима и осећањима.

Када су крајем 13. века ослабили јеретички покрети који су пропагирали строгост и морални идеал, појачано је чисто световно расположење, али ни тада етичка питања нису изгубила свој значај, односи међу људима су и даље били одлучујући фактор у успостављању норми: „Човек је добар у правцу својих сопствених моралних заслуга које је задобио у тешкој борби са собом". Као Дантеов, тако је и Ђотов човек етички чулно биће, што га приближава хуманистичком погледу на свет који се полако разоткривао са ренесансом.