Утицај антике на Арапе и Европљане

Европски средњи век не може се правилно сагледавати ако се искључиво базира на хришћанској тачки осматрања. Штавише, он је недељив од исламске цивилизације, јер га одликује (позитиван и негативан) саживот ислама и хришћанства ‒ то су, заправо, две области јединственог (античког) географског света.

Будући да је био хришћанског порекла, ислам је усвојио Аристотела и Хипократа, Галена и Еуклида, Диофанта и Птоломеја. Пречесто се заборавља да су, пре Мухамеда, Арапи седам векова били окружени мање-више хеленизованим народима, те да су и сами живели под римском управом. Једина, додуше, битна разлика између рецепције античке културе јесте та да су је Европљани баштинили преко Западног, а Арапи преко Источног римског царства.

Тако се у самој основи средњовековне егзистенције јавља драматичан утицај наследства њихове племенске прошлости на свакодневни живот, како Германа тако и Арапа. Захваљујући свом угледу, облици античког постојања фигурирали су као могућност „живота како доликује" (узорног понашања) наспрам „живота из навике" (окорелих начина), који се паралелно воде.

И док се свакодневица одвија аутентично, али несвесно, узорно понашање представља низ имитација грчко-римских модела, како у административно-правном државном устројству тако и у науци, поезији, па чак и самој религији, која код њих поприма потресни вид мимезиса. Већ је ислам имитација хришћанства ad usum будућег „владара из пустиње". А хришћанство Германа је заправо фалсификат хришћанства црквених отаца.

За поразну, чудовишну последицу, ова основна средњовековна структура је имала сколастику, филозофију коју су тако упорно неговали универзитети на Западу током читавог тог периода. Под сколастиком, притом, подразумевамо сваку примењену филозофију, коју „прилагођавачи" својатају и тумаче, ону аутентично створену, другачију и удаљену не само у погледу друштвеног простора већ и у погледу историјске епохе.

Најживље у „идејама" није јавно исказана мисао, већ оно што произилази из хиљадугодишње употребе, архетипски уписане у код сваког народа. Ова латентна, напајајућа и испуњавајућа особина „идеја" непоновљива је и непреносива, као што је такав и сам живот. То је историјска судбина.

Замишљати да су свештеници обријаних темена били кадри да схвате примерице грчку идеју Бића, значи непознавање трагичне димензије која прати историјска збивања. Код рецепције туђе филозофије духовни напор мења њен смер, и он се не улаже да би се разумели проблеми, већ да би се (како-тако) разумело шта је други мислио, и терминима (вештачким, па самим тим неразумљивим симболима) изразио.

Термин је настао као производ дефиниције, до њега се стиже само разумевањем дефиниције; која је, vice versa, састављена од термина. Стога свака сколастика представља деградирање знања на раван испразне терминологије.

Међутим, први сколастичари нису били калуђери Запада, већ Арапи Истока. Свети Тома изучава свог Аристотела преко Авицене и Ибн Рушда (Аверое). Штавише, сколастички принцип је наглашенији у исламској цивилизацији него у европских средњовековних народа, који су (захваљујући германској компоненти?) на почетку свог развоја испољавали велики полет, какав Арапи никад нису манифестовали. Али су се зато закопали у месту чим су окончали процес рецепције.

Било је, дакле, разлика између тих двеју великих скупина народа, али је чињеница да су обе биле условљене истим полазним околностима: настанком на тлу некад постојеће величанствене, расцветале, но њима стране културе.