Систем чињеница

Склони миметичкој пракси, уз неопходно посредништво маште, ликовни уметници и литерати извешће операцију селекције, тј. избора чињеница, ослањајући се на своје непосредне утиске. Музичари, архитекти и (уопште) апстрактно настројени уметници, ослањајући се претежно на слику сопствене интелектуално-психичке топографије (снабдевене такође бесконачним бројем варијаната), издвајају идентичном операцијом исечке, које ће потом назвати чињеницама.

Међусобно повезане чињенице релацијама које им ми дајемо постају систем. Подједнако и у науци и у уметности. Сваки систем је, дакле, дело интелекта, јер не постоји ни по себи, нити само за себе. И ако бисмо баш да задржимо појам „сирове чињеницеˮ, онда бисмо могли једноставно рећи да је то сваки исечак који још није постао део система.

Сваки систем је исправан у име онога што обухвата, а нетачан у односу на оно што у њега не може стати.

Да би се празнине испуниле, неки комбинују два (или више) система. У нади да ће се избећи недостаци, прибегава се потапању и оног малог процента истинитости. У уметности се таквим поступком долази до еклектизма; у политици до издаје; у науци до грешке; у љубави до импотенције.

Онај ко жели да продре у елементарне законе света, науке и живота уопште, требало би да се (као навигаторима) обрати старијим ауторима. Они су били ближи есенцијалним проблемима, јер им је био доступан мањи број чињеница, споредних путева.

Савремени експерти исцрпљују се ударајући полипа науке по пипцима. Старији мудраци за те пипке нису ни знали; па су га ударали директно у главу.