Путеви права заштите животне средине

Данас се сматра да је први посебан закон из те области ‒ Закон о заштити историјских грађевина ‒ донела Грчка, 1834. године. Уследио је Закон о заштити вода од загађења у Великој Британији (1876), затим Закон о заштити природе у Белгији (1911), Закон о заштити ваздуха од загађења у Великој Британији, 1956. године.

Шведска је прва држава која је системски покушала да обухвати и регулише сва добра животне средине, и то кроз Закон о заштити животне средине из 1969. године.

После периода развоја права у области заштите животне средине на националном плану, почињу да се јављају и први наднационални облици повезивања. Најстарије такво тело била је америчко-канадска Комисија за решавање питања у вези са прекограничним загађењем, основана давне 1909. године. Арбитраже су тако заузеле важно место у даљем развоју права у области животне средине.

Та арбитража је позната по закључку из 1941. године, у случају Трејл Смелтер, према коме, на основу начела међународног права, држава нема право да дозволи активности на својој територији ако оне изазивају загађење на територији друге државе.

О неопходности посебне заштите животне средине на међународном нивоу интензивно се разматрало средином и крајем 60-их година прошлог века, и то услед утицаја резултата научних истраживања, која су указивала на свеопшту планетарну повезаност процеса у природи и на чињеницу да је човекова животна средина све угроженија.

Важну прекретницу у том смислу представља Конференција Уједињених нација о човековој средини, одржана на иницијативу Шведске у Стокхолму, 1972. године. На Конференцији је усвојена је Декларација УН о човековој средини, која је садржала 26 основних принципа заштите животне средине. Основан је и Програм Уједињених нација за животну средину - УНЕП, који је са радом почео 1973. године.

Принципи: „Загађивач плаћаˮ и „Корисник плаћаˮ

На конференцији УН о животној средини и одрживом развоју, одржаној у Рио де Жанеиру 1992. године, усвојена је Декларација о животној средини и одрживом развоју, која је садржала 27 основних принципа заштите животне средине. Основни став Декларације Рио је да живот и хармонија са природом представљају основни смисао човековог постојања. Основни принципи садржани у тој декларацији (делимично и у оној Стокхолмској) тичу се одрживог развоја, превентивности, рециклаже, јавности података о стању животне средине, а ту су и принципи - „загађивач плаћа" и „корисник плаћа".

Опредељења из Стокхолмске декларације и декларације усвојене у Рију потврђена су на Светском самиту о одрживом развоју у Јоханезбургу 2002. године ‒ Јоханезбуршком декларацијом о одрживом развоју.

Уједињене нације су до данас усвојиле низ конвенција у области заштите животне средине и оне имају обавезујућу правну снагу за државе које су их потписале и ратификовале.

Приредила Маја Стојановић