Јединствена Исидора

Последња жеља

До остатака космополитског света Исидоре Секулић стиже се сутеренским ходником Универзитетске библиотеке. У пригушеној атмосфери чува се соба књижевнице која је своје дело називала шаком шодера баченог у велике рупе наше некултуре.

Непосредно пред смрт, усменом опоруком, пред Елијем Финцијем, Миодрагом Павловићем и Васком Попом, Исидора Секулић је своју библиотеку, слике и намештај завештала Универзитетској библиотеци, о чему је већ обавестила и тадашњу управницу Милицу Продановић.

Исидорина жеља је била испуњена, њене ствари смештене су у Читаоницу реткости. Распоред намештаја највећим делом одговара распореду какав је био у кући на Сењаку у којој је живела. Књиге су у полицама, Његошева фотографија коју је Исидори поклонио Љубомир Дурковић Јакшић стоји између два свећњака. Ту су и зидни сат, лампа са српским везом, радио космај, секретер. У омаленом претрпаном простору чува се 2.000 књига из Исидорине библиотеке, две стотине данас дигитализованих рукописа, више од 100 књига са посветама Андрића, Црњанског, Дучића, Десанке... На зидовима се налазе слике Зоре Петровић, са којом се и приватно дружила, Милана Коњовића, Ивана Радовића, Живорада Настасијевића, Јована Бијелића, Емануела Видовића, потамнеле од наслага времена.

Tрезор чува личне ствари и ситнице. Наочаре, перница, портабл ћирилична писаћа машина, нож за хартију, мастионица, стотинак ситних предмета ‒ мала икона у сребру, седефна шкољка са сликом Исуса, четири броша, посуда у којој је Исидора спалила своју другу књигу о Његошу... а ту су и бројне разгледнице градова, фотографије, чак и хиљаду педантно скупљених признаница за струју, воду, пензију...

Један живот

„Стара моја судбина. Све зубима треба отети", писала је Исидора Секулић.
Њен живот, дуг 82 године, био је испуњен радом, истрајним учењем, бројним путовањима, али и честим телесним и душевним кризама и финансијским проблемима.

Многи дани прошли су у болести, нервози, несносним главобољама, а крај живота у самоћи, општој оскудици, црним мислима и безнађу, са тешким обољењем очију.

Девојчица која је у оригиналу рецитовала латинске песмице и старогрчке пословице и која је у старој каци у којој се играла научила да воли оно што не види, оно што нема и оно што мора да прође, рано је остала без родитеља и оба брата.

Изврстан ученик Учитељске школе, а затим и пештанских високих школа на којима је изучавала математичко-физичке науке, постаће прва жена управитељ Српске више девојачке школе и наставник Друге женске гимназије. О њој се у Београду причало као о академски образованој госпођици чије је перо духовито и која одаје велику начитаност и спрему.

„За себе учим, првенствено за себе", писала је. „За себе градим познавање и искуство, за себе учим, свирам и певам ‒ ако ме богови среће напусте, ако ми је међу људима и тешко, да могу рећи: све на страну, ја сам себи довољна."

Сва Исидорина богатства

Исидора Секулић је путовала много ‒ боравила је у Берлину, Варшави, Венецији, Фиренци, Греноблу, Лондону, Бретањи, Скандинавији. Путовала је и по северној Африци и Блиском истоку. Полиглота ‒ говорила је и француски, енглески, руски, немачки, италијански... дружила се и дописивала са многим важним људима прве половине 20. века ‒ Растком Петровићем, Аницом Савић Ребац, Надеждом Петровић, Елијем Финцијем, Дучићем, Андрићем, Гролом, Младеном Лесковцем....

Њени биографи су забележили да је збивања посматрала и оцене давала са европских видика, да су јој дружења била искључиво интелектуална и да је у 36. години известила пријатеље о удаји за Емила Стремницког, пољског лекара, којег нико од њој блиских људи никада није видео. Веома брзо је постала удовица.

Страствени читач ‒ Библија је за њу била вечна књига; усхићена Достојевским, окупирана личношћу и делом владике Рада, Исидора Секулић је била, по мишљењу Милоша Црњанског, можда најбољи стилист међу нашим најистакнутијим књижевницима и један од најдубљих духова југословенске књижевности.

Редовни сарадник Српског књижевног гласника, од 1950. редовни члан САНУ ‒ прва жена академик у Србији, запажена у активностима београдског ПЕН клуба, кратко време провешће на раду у нашем посланству у Лондону, где ће слушати Џорџа Бернарда Шоа и проводити дане у Британском музеју.

Тврдила је да је срећа у самилости и љубави у породици, да је кућа најпре место слободе и индивидуалности човекове. Читавог живота окружена људима, у суштини је остала сама. Одувек болесник, Исидора је деценијама предосећала крај. Сматрала је да је „живот апсурдан, а роман о живљењу трагедија". Умрла је 1958. године како је и желела ‒ без лекара, скромно и неприметно.

После Исидоре

Кућа на Сењаку (у којој је живела), проглашена спомеником културе 1984. године, а крајем деведесетих година прошлог века праћена великом афером, више не постоји.

У једном тренутку, иницирана је идеја да се према плану доградње и адаптације нека од просторија у Универзитетској библиотеци претвори у Исидорину меморијалну собу. Ипак, нађено је решење да њене ствари стоје у Одељењу читаонице реткости испред Одељења трезора. Међу столовима за кориснике и службенике библиотеке.

Београдско благо ‒ Легат Исидоре Секулић, за који многи и не знају да постоји, и данас се налази у сутеренском простору зграде чију је градњу финансирала Карнегијева задужбина са 100.000 долара, омогућивши на тај начин подизање првог и тада, 1926. године, јединог објекта у Србији наменски грађеног за библиотеку.