Буџет за културу

Физичка снага није једини услов да се једна земља нађе у активном фокусу универзалног уметничког осветљења. Стара Атина није представљала неку велесилу, ренесансна Фиренца није била моћнија чак ни од суседних Венеције и Милана, као што не постоји рационално објашњење за велики ауторитет којим су располагали (или располажу) једна Мађарска (Угарска), Турска, Аустрија, Швајцарска или Мексико.

Ако историју човечанства посматрамо као последицу плеса неког моћног космичког рефлектора, при чему сноп који он баца шета с једне на другу тачку Земљине лопте, задржавши се негде дуже, а негде краће ‒ последично народ који се у одређеном тренутку нађе обасјан, цвета, развија се, привлачи пажњу, добија право на нормирање, изазива подражавање. 

А знамо ко је актуелно „украо шоу".

Будимо још јаснији ‒ примењено на тезу да је данашње америчко сликарство можда најбоље на свету (а можда и није?), природан је осећај становника тако супериорне велесиле (а и нас осталих смртника) да су тамо многе ствари квалитетније него у неком другом Земљином кутку. Па и уметност(и). Историја даје веома категорична изјашњења у том смислу, и то на свим подручјима духовних процеса.

Тако, на пример, лингвисти знају да у мноштву равноправних дијалеката најзад један преовладава као стандардни, књижевни језик, и то из разлога који су најмање лингвистичког, а пре свега економског и политичког карактера. Те је тако ономад у „обећаној земљи" за длаку (један проценат!) превагнуо службени енглески контра шпанског језика. Исто као што је био типичан случај да је париски француски над пикардијским наречјем „однео победу" из чистих административних, а не специфичних разлога. Уметнички језик нема другачије законе по којима би осигуравао своју доминацију у меандрима историје. (Ко је поменуо црногорски?) 

Ако је тачна теза да је неки скуп људи ‒ назовимо га државом ‒ предодређен да доживљава оно што доживљава сваки појединац, на првом месту периоде успеха и неуспеха; и ако је тачно (барем декларативно) уверавање да нашој од свега смлаћеној земљици коначно предстоји овај успешни период ‒ онда понашање треба прилагодити таквој ситуацији, односно ту ситуацију треба схватити и ојачати.

Даље, ако је тачно ‒ а тачно је, авај! ‒ да Србија нема средства да свој међународни ауторитет подупре сировим, физичким средствима, остаје јој свакако могућност да се у исте сврхе послужи својом културом. Дубоки корени наслеђа и чистоте (ипак нарушених) рустичних облика уметности јесу и биће све више изванредно оружје у конкуренцији за примат, чак и у светским размерама. (Па зар није милешевски Бели анђео, у пакету достигнућа Земљана, а у друштву са сликама Кинеског зида и шетње Месецом, сателитским сигналом „одлетео" у космос?) 

А инвестиције у фабрике те врсте оружја су (еуфемистички изражено) несразмерне потенцијално пруженој прилици. За егзистенцију позоришне, музичке, филмске, ликовне уметности одрезана је годишња сума којој би се (по том питању често цитирани) Винстон Черчил неупитно грохотом насмејао. И још, у стилу окретања бодежа у докусуреном лешу, држава годинама уназад значајни проценат тог не колача, већ чабра око кога се прибира изгладнело културно стадо, усмерава двама-трима чисто комерцијалним манифестацијама, чији је културни контекст стављен под вишеструки упитник.

Док остали и даље стружу (већ одавно) испражњен чабар, оптужујући се међусобно ко је (и зашто) добио кашичицу више. 

Да не бисмо квалификовали овај status quo терминима праведно ‒ неправедно (јер је одавно адвокат Тома Фила рекао да оног тренутка кад политика, или емоције, уђу кроз врата, правда излази кроз прозор ‒ а свакако му је веровати!), треба се запитати шта је целисходно за наше друштво.

Ко и даље не зна, нека ʼизгуглаʼ мистер Черчилов став у вези са овим питањем. А свакако поетичнији је онај владике Рада Томовог: „Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити".